Ђорђо де Кирико

Ђорђо де Кирико
Ђорђо де Кирико, фотографија Карла ван Вехтена 1938.
Лични подаци
Датум рођења	(1888-07-10)10. јул 1888.
Место рођења	Волос, Краљевина Грчка
Датум смрти	20. новембар 1978.(1978-11-20) (90 год.)
Место смрти	Рим, Италија
Уметнички рад
Утицао на	Милена Павловић Барили Феликс Нусбаум

Ђорђо де Кирико (итал. Giorgio de Chirico; рођен 10. јула 1888, умро 20. новембра 1978) је био италијански сликар.

Биографија

Кирико је рођен у Волосу. Након завршетка студија у Атини и Фиренци сели се у Немачку у 1906, где је уписао академију лепих уметности у Минхену, тамо је читао дела Ничеа и Артура Шопенхауера, и проучавао рад Арнолда Броклина и Макса Клингера. После 1910. сели се у Италију.

Након што се пуно селио по Европи, и после избијања Првог светског рата враћа се у Италију где се придружује италијанској војсци. Међутим, у војсци је проглашен недовољно способним за војне дужности, због тога га премештају у болницу у Фери. Године 1915. де Кирико је упознао футуристу Карла Кара. Наставио је да слика и 1918. премештен је у Рим, а такође 1918. су његова дела излагана у Европи.

Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису „Pittura metafisica“ („Метафизичко сликарство“). Радове настале између 1915. и 1925. карактеришу теме и мотиви огољене архитектуре у нереалистичној перспективи, уроњене у тајанствену атмосферу, без људских ликова. У приказима ентеријера из истог раздобља затичу се предмети измештени из свог природног или очекиваног контекста, чиме се постиже ефекат надреалног. Јављају се и узнемирујући класични мотиви (Хектор и Андромаха, (Ettore e Andromaca), 1917). На мотив кројачке лутке, симбол савременог човека, надахнуо га је „човек без лица“, лик из драме његовог брата, књижевника и сликара Алберта Савинија. Оженио се 1924. првом женом, руском балерином Раисом Гуревич, након чега су се заједно преселили у Париз. 1928. одржао је своју прву изложбу у Њујорку, а убрзо после тога и у Лондону.

Године 1930. упознаје и своју другу жену Изабелу Паскер Фар са којом ће остати до краја живота и најзад се поново доселити у Италију, тачније Рим где ће се и скрасити 1944.

Добио је награду од писца Гијома Аполинера, који је помогао да његове радове упознају и каснији надреалисти. Тангуј је написао како је једног дана 1922. видео једну од де Кирикових слика у излогу неке продавнице слика, и од тог момента је одлуцио да постане сликар, иако никада у животу није држао четкицу! Други уметнци су потврдили утицај де Кирика укључујући уметнике као што су Макс Ернст, Салвадор Дали и Рене Магрит. Де Кирико је снажно утицао на покрет надреалиста. Микеланђело Антонини, италијански филмски режисер је такође тврдио да је подстакнут де Кириком. Фумито Уеда је критички тврдио да је и игра „Ico“ као и његов наставак „Shadow of the Colossus“ за Playstation 2 настала под утицајем де Кирика. Велики утицај остварио је на српску сликарку Милену Павловић Барили.

Касније де Кирико је наставио свој метафизички начин сликања, а и почео да слика много реалистичније, са све висе успеха, откривајући и усавршавајући давно заборављене технике сликања.

Де Кирико је такође објавио роман 1925. под називом "Хебдомерос", и аутобиографски роман "Меморие делла миа вита".

Литература

• Гиоргио де Цхирицо (2000). Монсиеур Дудрон. Аутобиограпхисцхер Роман. Берн: Гацхнанг & Спрингер. ИСБН 978-3-906127-59-0. 
• Гиоргио де Цхирицо. Каталог #5 дер Кестнер-Геселлсцхафт зур Аусстеллунг 10. Јули-30. Аугуст 1970.
• Гиоргио де Цхирицо: "Меморие делла миа вита" ЈП Слузбени гласник. 2009. ISBN 978-86-519-0058-0.

Dodatna literatura

• Andreas Dorschel: 'Metaphysisch malen: Philosophie und Bild bei Giorgio de Chirico', in: Kunst und Wissen in der Moderne. Böhlau, Wien - Köln - Weimar, 2009, S. 123-132.
• Werner Helwig: De Chirico: Metaphysische Periode. Mohn, Gütersloh 1962.
• Gerd Roos: Girogio de Chirico und seine Malerfreunde Fritz Gartz – Georgios Busianis – Dimitros Pikinos in München 1906–1909. In: Schmied, Wieland, Ross, Gerd: Giorgio de Chirico München 1906–1909. Akademie der Künste, München 1994, S. 55–182.