Паликир
Паликир Palikir | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Микронезија |
Становништво | |
Становништво | |
— | 6.227 |
— густина | 58,2 ст./km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 6° 55′ 04″ С; 158° 09′ 32″ И / 6.917778° С; 158.158889° И |
Апс. висина | 155 m |
Површина | 107 km2 |
Паликир (енгл. Palikir) је главни град Федералних Држава Микронезије у Тихом океану.[1][2][3] Град се налази на острву Понпеј и има 6.227 становника (попис 2004). Пет километара ка истоку, налази се већи град Колонија.[4] Паликир је проглашен главним градом Микронезије 1989. године.
Географија
[уреди | уреди извор]Паликир се налази у северозападном центру острва Понпеј (раније познатог као Понап). Геолошки острвски терен се састоји од високих планина до ниских коралних атола.[5] То је највеће, највише, највлажније и најсликовитије острво у Савезним Државама Микронезије.[6] Паликир је 8 kilometers (5 miles) југозападно од Колоније, највећег града Понпеја и главног града државе Понпеј.[1] Подводни гребени се налазе свуда око приобалног дела острва.[2] Око 9 kilometers (6 miles) југоисточно, планина Нанлауд је највиша тачка Савезних Држава Микронезије и Понпеја на 2.566 ft (782 m)[7] као што је назначено у коначном топографском истраживању USGS размере 1:25,000.[8] Паликир је окружен шумовитом пределом.[9]
Клима
[уреди | уреди извор]Паликир има климу тропских прашума према Кепеновој класификацији климе. Пасатна клима острва, мада је обележена честим циклонима, није екваторијална. Као што је уобичајено за многа подручја са овом климом, Паликир доживљава веома мале варијације у својим температурама током године, у просеку око 27 °C (81 °F) дневно током целе године. Међутим, у граду се током године јавља изузетна количина падавина. У просеку на Паликир годишње падне 5.202 mm (204,8 in) падавина. То је највлажнији главни град на свету.
Клима Паликира | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
Максимум, °C (°F) | 29,9 (85,8) |
30,0 (86) |
30,2 (86,4) |
30,2 (86,4) |
30,3 (86,5) |
30,4 (86,7) |
30,6 (87,1) |
30,8 (87,4) |
30,9 (87,6) |
30,9 (87,6) |
30,7 (87,3) |
30,3 (86,5) |
30,43 (86,78) |
Просек, °C (°F) | 26,8 (80,2) |
26,9 (80,4) |
27,1 (80,8) |
26,9 (80,4) |
26,9 (80,4) |
26,8 (80,2) |
26,6 (79,9) |
26,7 (80,1) |
26,8 (80,2) |
26,8 (80,2) |
26,8 (80,2) |
27,0 (80,6) |
26,84 (80,3) |
Минимум, °C (°F) | 23,8 (74,8) |
23,9 (75) |
24,0 (75,2) |
23,7 (74,7) |
23,6 (74,5) |
23,3 (73,9) |
22,7 (72,9) |
22,6 (72,7) |
22,7 (72,9) |
22,7 (72,9) |
22,9 (73,2) |
23,7 (74,7) |
23,3 (73,95) |
Количина падавина, mm (in) | 377 (14,84) |
279 (10,98) |
353 (13,9) |
462 (18,19) |
502 (19,76) |
464 (18,27) |
504 (19,84) |
515 (20,28) |
464 (18,27) |
469 (18,46) |
421 (16,57) |
392 (15,43) |
5,202 (204,79) |
Извор: Climate-Data.org[10] |
Историја
[уреди | уреди извор]Понпејом су у древним временима владали племенски поглавари. Паликир је раније био мало село од малог значаја. На острво Понпеј су наишли Португалци и Шпанци у 15. веку, али Шпанци су се колонијално насељавали тек 1886. Касније је Немачка добила Каролинска острва куповином од Шпаније на крају Шпанско-америчког рата 1898. Током Првог светског рата контрола је прешла на Јапанце. Током Другог светског рата Јапанци су изградили аеродром у близини Колоније.[11] После Другог светског рата, острво је било под управом владе Сједињених Држава све док ФДМ није стекао независност 1979. године.[12] Влада Федералних Држава Микронезије одлучила је да претвори подручје Паликира у град у којем ће бити смештена централна администрација острва као наменски изграђен главни град. Проглашен је главним градом Микронезије 1989. године.[9] Америчка помоћ од 15 милиона америчких долара је стављена на располагање да се локација развије у модеран град.[6] Изграђене су све владине канцеларије, неке стамбене куће и резиденција председника Савезних Држава Микронезије. Сада је средиште савезне администрације земље, иако је још увек село са 4.645 становника.[12][13]
Становништво
[уреди | уреди извор]Националност људи је микронезијска са најчешћим етничким групама Чукеси, Косраеани, Похнпејани и Јапси. Енглески је уобичајен и службени језик, док свако од већих острва има свој локални језик као што су чукески, косраеански, похнпејански и јапски. Око 96% становништва су хришћани, а римокатолицизам је већинска религија код преко 50% становништва. Град је категорисан као град са „високим степеном тешкоћа са типичном премијом за тешкоће од 30%“ из међународне перспективе.[5][14]
Привреда
[уреди | уреди извор]Економија главног града се огледа у економским ресурсима острва Савезне Државе Микронезије (600 острва, атола и острва (укључујући острво Понпеј)[15] у целини. Привреда острва се у основи састоји од узгоја за самосталне потребе и риболова[11][12] (прерада рибе и аквакултура). Производе се тропски пољопривредни и плантажни производи као што су копра, хлебовац, таро, бетел ораси, слатки кромпир, касава, тропско воће и поврће, трочусне шкољке, какао и пиринач. Узгаја се стока, као што су свиње и живина. Производи као што су риба, банане, црни бибер и одећа углавном се извозе у Јапан. Увози се храна, индустријска роба, машине и опрема, и пића.[12][5]
Земља је независна, али заправо зависи од финансијске подршке која произилази из њеног Споразума о слободном придруживању са САД. Према подацима из 2012. стопа инфлације је била 2%, а трошкови живота (за увозну робу) на Паликиру су веома високи у поређењу са другим местима у свету.[5]
Саобраћај
[уреди | уреди извор]Државно Министарство образовања Понпеja управља јавним школама:
- ОШ Паликир[16]
- Средња школа Баjли Олтер (бивша централна школа острва Понпеj или PICS) у Колонији опслужује ученике из Сокеха.[17]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Мапа острва
-
Фауна острва
-
Trichoglossus rubiginosus
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Micronesia, Federated States of” (PDF). Federal Aviation Administration. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 12. 2013. г. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ а б „Pohnpei: underwater reef”. Kids.britannica.com. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ „National Government”. FSM Government. Приступљено 7. 4. 2013.
- ^ „Palikir”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 7. 5. 2013.
- ^ а б в г „Micronesia, Palikir Overview”. xpatulator.com. 1. 4. 2013. Архивирано из оригинала 10. 05. 2013. г. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ а б David Leonard (1. 7. 2001). Diving the Pacific: Volume 1: Micronesia and the Western Pacific Islands. Tuttle Publishing. стр. 152—. ISBN 978-962-593-499-0. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ „Mount Nanlaud”. GeoNames. Приступљено 12. 5. 2013.
- ^ „Ponape South”. US Geological Survey. 1983. Приступљено 22. 1. 2017.
- ^ а б „Palikir”. Infoplease.com. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ „Climate: Palikir”. Climate-Data.org. Приступљено 30. 7. 2020.
- ^ а б „Pohnpei”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 7. 5. 2013.
- ^ а б в г „Micronesia, Federated States of”. Ducksters.com. Приступљено 8. 5. 2013.
- ^ „Palikir, capital of Micronesia”.
- ^ „Micronesia, Federated States of”. CIA Fact Book, theodora.com. Приступљено 7. 5. 2013.
- ^ „Micronesia”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 7. 5. 2013.
- ^ "Pohnpei Schools Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јул 2018)." Pohnpei State Department of Education. Retrieved on 23 February 2018.
- ^ "Secondary Division." Pohnpei State Department of Education. Retrieved on 23 February 2018.
Литература
[уреди | уреди извор]- The Island of the Colour-blind, Oliver Sacks, Publisher: Pan Macmillan (6 June 1997), paperback, ISBN 0-330-35234-2.
- Pohnpei, an Island Argosy, Gene Ashby, Publisher: Rainy Day Pr West; Revised edition (June 1987), paperback, ISBN 978-0-931742-14-9
- Nest in the Wind: Adventures in anthropology on a tropical island, Martha C Ward, Publisher: Waveland Press Inc. (1989), paperback, ISBN 0-88133-405-7
- Thomas Morlang: Rebellion in der Südsee. Der Aufstand auf Ponape gegen die deutschen Kolonialherren 1910-1911, Christoph Links Verlag, Berlin, Germany ISBN 9783861536048
- David Childress. "The Lost City of the Pacific". Omega Science Digest (March 1986), pp. 48–55, 121.
- Bender, Byron W. (2003). „Proto-Micronesian Reconstructions: 2”. Oceanic Linguistics. 42 (2): 271—281. S2CID 201778237. doi:10.1353/ol.2003.0014.
- „Rainfall Climatology for Pohnpei Islands, Federated States of”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022.
- „Archived copy”. Архивирано из оригинала 8. 11. 2014. г. Приступљено 2015-01-16.
- „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 2014-11-08.
- „Weatherbase: Historical Weather for Pohnapei, Federated States of Micronesia”. Weatherbase. 2011. Архивирано из оригинала 24. 3. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2011.
- McCoy, Mark D.; Alderson, Helen A.; Hemi, Richard; Cheng, Hai; Edwards, R. Lawrence (новембар 2016). „Earliest direct evidence of monument building at the archaeological site of Nan Madol (Pohnpei, Micronesia) identified using 230Th/U coral dating and geochemical sourcing of megalithic architectural stone”. Quaternary Research. 86 (3): 295—303. Bibcode:2016QuRes..86..295M. doi:10.1016/j.yqres.2016.08.002 .
- Flood, Bo; Strong, Beret E.; Flood, William (2002). Micronesian Legends. Bess Press. стр. 145—7, 160. ISBN 1-57306-129-8. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 1. 1. 2012.
- Cordy, Ross H (1993). The Lelu Stone Ruins (Kosrae, Micronesia): 1978–81 Historical and Archaeological Research. Asian and Pacific Archaeology. Social Science Research Institute, University of Hawaii at Manoa. стр. 14, 254, 258. ISBN 0-8248-1134-8. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 31. 12. 2011.
- Morgan, William N (1988). Prehistoric Architecture in Micronesia. University of Texas Press. стр. 60, 63, 76, 85. ISBN 0-292-76506-1. Приступљено 31. 12. 2011.
- Micronesica. University of Guam. 1990. стр. 92, 203, 277. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 31. 12. 2011.
- Hanlon, David L (1988). Upon a Stone Altar: A History of the Island of Pohnpei to 1890. Pacific Islands Monograph. 5. University of Hawaii Press. стр. 13—25. ISBN 0-8248-1124-0. Приступљено 1. 1. 2012.
- Panholzer, Tom; Rufino, Mauricio (2003). Place Names of Pohnpei Island: Including And (Ant) and Pakin Atolls. Bess Press. стр. xiii, xii, 101. ISBN 1-57306-166-2. Приступљено 31. 12. 2011.
- Riesenberg, Saul H (1968). The Native Polity of Ponape. Contributions to Anthropology. 10. Smithsonian Institution Press. стр. 38, 51. ISBN 9780598442437. Приступљено 1. 1. 2012.
- Ballinger, Bill Sanborn (1978). Lost City of Stone: The Story of Nan Madol, the "Atlantis" of the Pacific. Simon and Schuster. стр. 45—8. ISBN 0-671-24030-7. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 31. 12. 2011.
- Petersen, Glenn (1990). „Isokelekel” (PDF). Lost in the Weeds: Theme and Variation in Pohnpei Political Mythology. Occasional Papers. Center for Pacific Islands Studies, School of Hawaiian, Asian & Pacific Studies, University of Hawaiʻi at Mānoa. стр. 34 et seq. hdl:10125/15545. OP35. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 1. 2012. г. Приступљено 31. 12. 2011.