Чешљугар
| Чешљугар | |
|---|---|
| |
| Подврста C. c. britannica у Вигану у Великој Британији | |
| Оглашавање мужјака, снимљено у Глостерширу у Енглеској | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Passeriformes |
| Породица: | Fringillidae |
| Род: | Carduelis |
| Врста: | C. carduelis
|
| Биномно име | |
| Carduelis carduelis | |
| |
| Ареал carduelis групе подврста
1 Лети
2 Целе године
Ареал caniceps групе подврста 3 Лети
4 Целе године
| |
| Синоними | |
|
Fringilla carduelis Linnaeus, 1758 | |
Чешљугар или штиглић (лат. Carduelis carduelis) мала је птица певачица из породице зеба. Због лепог изгледа и певања, људи га често држе у кавезима.
Опис
[уреди | уреди извор]Чешљугар је дуг 12-13 цм са распоном крила од 21-25 цм и тежином од 14 до 19 грама. Полови су слични, са црвеним лицем, црно-белом главом, светлосмеђим леђима, белим стомаком са светлосмеђим боковима и прсима. Крила су црно-жута. Из близине се мужјаци могу разликовати по већој, тамнијој црвеној масци која се шири одмах иза ока. Код женки, црвена боја не допире до ока. Кљун боје слоноваче је дуг и шиљаст, а реп је рачваст. Чешљугари у фази размножавања имају бео кљун, са сивкастом или црнкастом тачком на врху. Азијска подврста има сиву главу иза црвеног лица, без црно-белих шара.[2][3]
Распрострањење
[уреди | уреди извор]Насељава Европу, север Африке, те западне и централне делове Азије. Из хладнијих крајева се зими сели на југ. Пренесен је у друге делове света.[4] Станиште су му отворени низијски предели, слабо пошумљени.
Исхрана
[уреди | уреди извор]Храни се семењем чичка, чешљуговине и других биљака, али лови и инсекте које носи младунцима.
Размножавање
[уреди | уреди извор]
Гнезди се на листопадном дрвећу. Гнездо женка прави сама, а свијање гнезда траје око недељу дана. Оно се обично налази неколико метара изнад земље скривено иза лишћа и гранчица. Неколико дана након завршетка градње гнезда почиње полагање јаја, она дневно положи по једно јаје, а укупно их снесе од 4 до 6 јаја.[5] У току инкубације мужјак храни женку. Младунци се излегу након 11 до 14 дана. Након излегања, птиће хране оба родитеља, у почетку инсектима и семењем, а касније претежно семењем.[6]
Подврсте
[уреди | уреди извор]Подврсте чешљугара се групишу у две групе подврста. Подврсте из carduelis групе подврста насељавају западни део ареала, одликује их црна круна; подврсте из caniceps групе подврста насељавају источни део ареала, одликује их сива глава.[7][8]
- carduelis група подврста
- C. c. britannica (Hartert, 1903) – Британска острва
- C. c. parva Tschusi, 1901 – Макаронезија, Пиринејско полуострво, северозападна Африка
- C. c. tschusii Arrigoni degli Oddi, 1902 – Корзика, Сардинија, Сицилија
- C. c. carduelis (Linnaeus, 1758) – већи део европског континента, укључујући Скандинавију
- C. c. balcanica Sachtleben, 1919 – Југоисточна Европа
- C. c. brevirostris Zarudny, 1890 – Крим, северни Кавказ
- C. c. colchica Koudashev, 1915 – Крим, северни Кавказ
- C. c. volgensis Buturlin, 1906 – јужна Украјина, југозападна Русија и северозападни Казахстан
- C. c. niediecki Reichenow, 1907 – југозападна Азија, североисточна Африка
- C. c. frigoris Wolters, 1953 – Западни Сибир
- caniceps група подврста
- C. c. subulata (Gloger, 1833) – јужни Сибир
- C. c. caniceps Vigors, 1831 – јужна Централна Азија
- C. c. paropanisi Kollibay, 1910 – Афганистан до западних Хималаја и Тјен Шана
- C. c. ultima Koelz, 1949 – јужни Иран
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ BirdLife International (2019). „Carduelis carduelis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 24. 4. 2020.
- ^ Clement, P., Harris, A., & Davis, J (1993). Finches & Sparrows..
- ^ Svensson, L (1992). Identification Guide to European Passerines.
- ^ Snow, D. W. & Perrins, C. M (1998). The Birds of the Western Palearctic..
- ^ Newton 1972, стр. 37
- ^ Newton 1972, стр. 178
- ^ Gill, Frank; Donsker, David (ур.). „Finches, euphonias”. World Bird List Version 5.3. International Ornithologists' Union. Приступљено 23. 7. 2015.
- ^ Clement, P. „European Goldfinch (Carduelis carduelis)”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Clement, P.; Harris, A.; Davis, J. (1993). Finches & Sparrows. Christopher Helm. ISBN 978-0-7136-8017-1.
- Svensson, L. Identification Guide to European Passerines. 1992. ISBN 978-91-630-1118-4.
- Snow, D. W.; Perrins, C. M. (1998). The Birds of the Western Palearctic. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854099-1.
- Newton, Ian . Finches. The New Naturalist, . 55. London: Collins. 1972. ISBN 978-0-00-213065-3.
- Clement, P. „European Goldfinch (Carduelis carduelis)”. Ур.: del Hoyo, J; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E. Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions.
