Пупавац
| Пупавац | |
|---|---|
| |
| Upupa epops | |
| |
| Пупавац са раширеном крестом | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | Хордати (Chordata)
|
| Класа: | Птице (Aves)
|
| Ред: | Модровране (Coraciiformes)
|
| Породица: | Пупавци (Upupidae) Leach, 1820
|
| Род: | Upupa Linnaeus, 1758
|
| Врста: | U. epops
|
| Биномно име | |
| Upupa epops Linnaeus, 1758
| |
| Подврсте | |
| |
| |
| Ареал пупавца: евроазијског пупавца (неколико подврста) лети у време гнежђења (селица) у току целе године (станарица) зими у време зимовања (селица) афричког пупавца (U. e. africana) у току целе године (станарица) мадагаскарског пупавца (U. e. marginata) у току целе године (станарица)
| |
Пупавац (лат. Upupa epops) птица је из реда Coraciiformes и једини члан породице Upupidae. Насељава Евроазију и Африку. Препознаје се по живописним бојама и крестом од перја. Једна острвска врста - џиновски пупавац са острва Света Хелена је изумрла, док се пупавац са Мадагаскара понекад издваја у посебну врсту. Назив „пупавац”, као и енглески „hoopoe” и латински „upupa” су ономатопејски називи.
Пупавац је смештен у ред викачица или крешталица (Coraciiformes), групу која укључује и водомаре, пчеларице, златовране и шумске пупавце. Блиска повезаност између пупаваца и шумских пупаваца је поткрепљена и јединственом природом њихових стремењача (ушних кошчица). У таксономији по Сибли-Алквесту пупавци су смештени у посебан ред Upupiformes у који неки смештају и шумске пупавце. Фосилни остаци пупаваца су оскудни, са најранијим фосилима пореклом из квартара. Фосилни остаци њихових рођака су старији фосили шумских пупаваца датирају из миоцена, а изумрле фамилије Messelirrisoridae из еоцена.
Неколико аутора издвајају мадагаскарског пупавца (U. e. marginata) и афричког пупавца (U. e. africana) као посебне врсте, али разлика између свих подврста пупаваца је безначајна, а једино мадагаскарски пупавац има различито оглашавање. Једина позната посебна врста, џиновски пупавац U. antaios, је изумрла. Тај пупавац живео је на југозападном афричком острву Света Хелена, али је изумро у 16. веку највероватније због увођења дошљачких животињских врста на острво доласком човека. Род Upupa створио је Карл Лине у свом чувеном делу Systema Naturae из 1758. године.[2]
Он је тада укључивао три друге врсте са дугим закривљеним кљуном:
- U. eremita (сад Geronticus eremita), северни ибис
- U. pyrrhocorax (сад Pyrrhocorax pyrrhocorax), црвенокљуна чавка
- U. paradisea
Подврсте
[уреди | уреди извор]9 подврста пупаваца су наведене у познатом делу Приручник за птице света.[3] Разлика у подврстама састоји се у њиховој величини као и јачини боје перја.
Размножавање
[уреди | уреди извор]Пупавци су моногамни иако, како се чини, везивање парова траје само током једне сезоне. Такође су и територијални, са мужјацима који се често оглашавају да би означили власништво над тим подручјем. Борбе између супарничких мужјака (некада и женки) су честе и могу бити бруталне. Супарници ће покушати да убоду једно друго кљуном што може узроковати и слепило. Гнездо је смештено у шупљини дрвета или зида са уским улазом. Може бити голо или постављено са разним отпацима. Само женка лежи на јајима. Величина насада варира и већа је код северне популације и оне на већим надморским висинама. Број јаја у насаду у северној Европи и Азији је око 12 а у тропима је 4. Јаја су округла и плава по снешању али убрзо изгубе боју у прљавим гнездима. Теже 4,5 грама, а период инкубације је око 15 дана.[4]
Пупавци су добро развили одбрану против предатора у гнездима. Тртична жлезда женке која лежи на јајима се трансформише да производи течност ужасног мириса а то исто чине и жлезде птића. Та течност мириса поквареног меса бива утрљана у перје и служи да одврати предаторе али и паразите а верује се да има и антибактеријско дејство. Лучење ове течности престаје након што птићи напусте гнездо. Као додатни начин одбране од грабљиваца птићи су већ шести дан способни да прсну измет на уљезе а служе се и звуковима налик на змијско шиштање. Могу и да нападају кљуном или крилима. Инкубација јаја траје између 15-18 дана. Током тог периода женку храни мужјак. Птићи се излежу асинхроно. Прекривени су паперјем. У периоду 9-14 дана са њима је женка док касније и она помаже мужјаку у храњењу. Између 26. и 29. дана напуштају гнездо и у почетку остају у близини родитеља око 7 дана.
Односи са људима
[уреди | уреди извор]Пупавци су особене птице и заузимају посебно место у народном предању и култури људи у већем делу подручја где живе. Томе је допринела и њихова особина да се често гнезде у близини људи.
У Древном Египту сматрани су светим а у Персији симболом чедности.У Исламу је забрањено убијати ову животињу, забрана је дошла од Божијег посланика Мухамеда салалаху алејхи ве селеме. У Библији су наведени међу животињама које су неукусне и не би требале да се једу. У већем делу Европе сматрани су лоповима, а у Скандинавији предзнацима рата. У естонској традицији снажно су повезани са смрћу и подземним светом, а њихова песма сматрала се злослутном. У Египту су насликани на зидовима гробница и храмова, а слично је било и на Минојском Криту.
Исхрана пупаваца састоји се од многих инсеката штеточина за усеве нпр. четних прелаца. Због тога су законом заштићени у многим земљама.
Пупавац је национална птица Израела. Изабран је у мају 2008. поводом 60. годишњице државе, а као победник велике анкете. Такође је национална птица покрајине Пунџаб у Индији.
У Овидијевим Метаморфозама, краљ Тракије Тереј муж Прокне, силује сестру своје жене Филомелу и након тога јој одсеца језик. За освету Прокне убија њиховог сина Итиса и сервира га свом мужу као печење. Када Тереј угледа главу дечака послужену на столу, узима мач и у тренутку када покуша да убије жену и њену сестру сви се претварају у птице: Филомела у славуја, Прокне у ластавицу, а Тереј у пупавца.
Пупавац је изабран за лого Универзитета у Јоханезбургу.
Опис
[уреди | уреди извор]
Пупавац је најпознатији по својој карактеристичној украсној круни коју носе оба пола. Одважно је смеђе-наранџасто обојен са црно-белим пругама по леђима и крилима налик зебриним које се утапају у позадину када га се посматра из даљине.
Пупавац је дугачак 25-32 cm, са распоном крила од 44 до 48 cm. Тежина му износи 46-89 грама. Смеђе-наранџасте је боје, док су му крила и реп црно-бело испругани. То је крајње особена птица са дугим, танким и зашиљеним кљуном који је црн са сивосмеђом основом. Појачана мишићавост главе омогућава отвореност кљуна приликом бушења тла. Пупавац има широка и заобљена крила способна за јак лет. Крила су већа код северне популације селица. Дугачка пера на његовој глави имају црне врхове и полегнута су према затиљку, а повремено их рашири у кресту. Кљун му је танак и дугачак, повијен надоле. Мужјак и женка су исти.
Имају особен таласаст лет, попут лета великог лептира, омогућен полузатвореним крилима при крају сваког замаха или кратког низа замаха. Цвркут пупаваца је тросложан "уп-уп-уп" на основу чега је птица и добила име. У Хималајима цвркут пупаваца се може заменити са цвркутом хималајске кукавице иако она обично производи четири слога. Други звукови које пупавац производи су шкрипаво грактање и звиждање. Шиштећи звук производе женке током лежања на јајима када их хране мужјаци. Пупавци се често сунчају ширећи крила и реп и забацујући главу. Такође су склони ваљању у прашини или песку.
Распрострањење
[уреди | уреди извор]Пупавац је широко распрострањен у Европи, Азији, северној Африци, субсахарској Африци и на Мадагаскару.[5] Већина европских и северноазијских птица се сели у топле крајеве за време зиме,[6] док су афричке птице станарице. Делови популације могу залутати и шире од овог подручја па су неки примерци виђени и на Аљасци.[7] Године 1975, је припадници U. e. saturata су запажени у делти Јукона.[8] У Европи пупавци се размножавају и северније од свог уобичајеног појаса распрострањености,[9] те су тако чести у Енглеској за време топлих и сувих лета када се намножи пуно скакаваца и других инсеката.[10] Међутим од раних 1980-их њихова популација у северној Европи је у опадању вероватно због климатских промена.[9] Године 2015, у Ирској је забележен рекордан број, са најмање 50 птица забележених на југозападу земље.[11] То је био највећи забележени број од 1965. године када је виђено 65 примерака.[12]
Пупавац може да живи у подручјима која испуњавају два главна услова: голо земљиште или са слабом вегетацијом и вертикалне површине са шупљинама (као што су дрвеће, стене или чак зидови, кућице за птице, пластови сена и напуштене јазбине) у којима се гнезди. Овакви захтеви могу се задовољити у великом броју екосистема што за последицу има да они насељавају широки појас станишта од вресишта, шумских степа, савана и пашњака до пропланака. Подврста са Мадагаскара насељава и шуме. Промена природних станишта од стране људи у сврху пољопривреде довела је до њиховог насељавања маслињака, воћњака, винограда, паркова и фарми, иако су мање присутни у подручјима интензивне пољопривреде. У неким подручјима пупавци мигрирају склањајући се од кише као на Цејлону и западној Индији. Виђени су и на великим надморским висинама током миграција преко Хималаја и то чак на 6400 m.
Гнежђење
[уреди | уреди извор]
Гнезди се углавном у дупљама дрвећа. Иако живе у паровима, само женка лежи на јајима. Женка и птићи у опасности излучују смрдљиви секрет из тртичне жлезде, као одбрамбени механизам. Због тога је и настала изрека: „Смрдиш као пупавац“!
Исхрана
[уреди | уреди извор]Исхрана им се састоји од инсеката али хватају и ситне гмизавце и жабе као и семе и плодове. Самостално трагају за храном по тлу. Понекад лове у лету у потери за ројевима инсеката када их њихова снажна крила чине брзим и окретним. Чешће пак обилазе отворена подручја застајући да би забили кљун у тло. Ларве и лутке инсеката и подземне зрикавце откривају кљуном а затим из извлаче кљуном или ископавају снажним канџама. Инсекте лове и на површини тражећи их кљуном по гомили лишћа, подижући камење или откидајући кору дрвећа. Уобичајени јеловник састоји се из цврчака, скакаваца, разних тврдокрилаца, ухолажа, цикада, стеница и мрава. Крупнији плен ударају о земљу или о камен како би их убили или уклонили несварљиве делове попут крила и ногу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ BirdLife International (2012). „Upupa epops”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013.
- ^ Linnaeus, C (1758). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata. Holmiae. (Laurentii Salvii). стр. 117–118.
- ^ Handbook of the Birds of the World, David A Christie
- ^ Fry, Hilary C. (2003). Christopher Perrins. ed. Firefly Encyclopedia of Birds. Firefly Books. pp. 382.
- ^ Kristin, A (2001). „Family Upupidae (Hoopoes)”. Ур.: Josep, del Hoyo; Andrew, Elliott; Sargatal, Jordi. Handbook of the Birds of the World. Volume 6, Mousebirds to Hornbills. Barcelona: Lynx Edicions. стр. 396–411. ISBN 978-84-87334-30-6.
- ^ Reichlin, Thomas; Michael Schaub; Myles H. M. Menz; Murielle Mermod; Patricia Portner; Raphaël Arlettaz; Lukas Jenni (2008). „Migration patterns of Hoopoe Upupa epops and Wryneck Jynx torquilla: an analysis of European ring recoveries” (PDF). Journal of Ornithology. 150 (2): 393. S2CID 43360238. doi:10.1007/s10336-008-0361-3. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-05-27. г.
- ^ Dau, Christian; Paniyak, Jack (1977). „Hoopoe, A First Record for North America” (PDF). Auk. 94 (3): 601.
- ^ Heindel, Matthew T. (2006). Jonathan Alderfer, ур. Complete Birds of North America. National Geographic Society. стр. 360. ISBN 978-0-7922-4175-1.
- ^ а б Pforr, Manfred; Alfred Limbrunner (1982). The Breeding Birds of Europe 2: A Photographic Handbook. London: Croom and Helm. стр. 82. ISBN 978-0-7099-2020-5.
- ^ Soper, Tony (1982). Birdwatch. Exeter, England: Webb & Bower. стр. 141. ISBN 978-0-906671-55-9.
- ^ Healy, Alison (27. 4. 2015). „Hoopoe causing a hoopla in southeast as 50 exotic birds spotted”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-27.
- ^ „Hoopoe invasion of Ireland's south coast”. Ireland's Wildlife (на језику: енглески). 2015-04-15. Приступљено 2020-07-27.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Ageing and sexing (PDF; 5.3 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
- Photos, audio and video of Eurasian hoopoe from Cornell Lab of Ornithology's Macaulay Library
„Hoopœ”. Collier's New Encyclopedia. 1921.- „Hoopoe”. Encyclopedia Americana. 1920.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
