Џорџ Елиот

Џорџ Елиот
портрет Џорџ Елиот са 30 година
Лични подаци
Пуно име	Мери Ен Еванс
Датум рођења	(1819-11-22)22. новембар 1819.
Место рођења	Нанитон, Уједињено Краљевство
Датум смрти	22. децембар 1880.(1880-12-22) (61 год.)
Место смрти	Челси, Лондон, Уједињено Краљевство

Мери Ен Еванс (енгл. Mary Ann Evans; Вилкшир, 22. новембар 1819 — Челси, Лондон, 22. децембар 1880), позната под псеудонимом Џорџ Елиот (енгл. George Eliot), била је енглеска књижевница. Писала је под мушким именом како би лакше изградила каријеру писца.

Биографија

Рођена је 1819. године у Енглеској. Одрастала је у време када је индустријализација нагло мењала село. Са 17 година, када јој је мајка умрла, преселила се са оцем у Ковентри који ће јој послужити као инспирација за измишљени град Мидлмарч. Одгајана је у ревносној побожности. У Ковентрију се спријатељила са слободоумним интелектуалцима који су толико утицали на њу да је почела да преиспитује хришћанство и престала да иде у цркву, што је изазвало размирице са њеним оцем. Њено прво веће књижевно дело је тако заправо био превод, са немачког на енглески, књиге Das Leben Jesu kritisch bearbeitet односно Исусов живот, критички испитан, ког је написао Давид Страус, познаник Брајевих. Пошто је њен отац умро, најпре је неко време путовала док се није запослила као уредница у лево оријентисаном часопису Вестминистерска ревија. Ту се упознала са Хербертом Спенсером, а затим и са филозофом и критичарем Џорџом Хенријем Луисом који је у то време био ожењен иако је био растављен од своје жене, и њихова веза је због тога наишла на неодобравање. Луис је подржавао њене књижевне аспирације.

Године 1880, две године након његове смрти, Мери Ен се удала за 20 година млађег банкара Џона Кроса, који је прве ноћи меденог месеца у Венецији са терасе њиховог апартмана пао у канал. Сумња се да је иначе нестабилни Крос покушао самоубиство. Преживео је, а пар се вратио у Енглеску, где су се уселили у нову кућу у Челсију у Лондону. Мери Ен (сада Крос) је међутим оболела од инфекције грла што је, заједно са болешћу бубрега од које је патила више година, довело до њене смрти 22. децембра 1880. године у 61. години.

Насловна страна Сајлес Марнера, 1907, илустровао Хју Томсон

Дело

Почела је да објављује под псеудонимом не само да би се пробила у књижевности која је у то време махом била мушки посао, већ и зато да би избегла утицај оних који су је осуђивали због неозваничене везе са Луисом. Псеудоним је сковала према Луисовом имену. Њене прве приче су се појавиле у Блеквуд магазину 1857. Објавила их је потом под насловом Сцене из свештеничког живота 1858. и инспирисане су њеним раним животом на селу. Уследио је роман Адам Бид 1859, који је описала као сеоску причу - пуну крављег даха и мириса сена пуну хумора и минуциозног реалистичког приповедања. Потом је објавила роман Воденица на Флоси 1860, а 1861. Сајлес Марнер. Објављивала је и поезију, мада је углавном позната као прозни писац, нарочито ван енглеског говорног подручја. Њена најпознатија песма је Ох могу ли да се невидљива приближим хору.. Роман Мидлмарч: студија провинцијског живота је објављиван у деловима, њих осам, од 1871 до 1872. Написала је и роман Данијел Деронда 1876. У њеном делу се осећа филозофки и религиозни утицај мислилаца које је преводила на енглески - Фојербаха и Спинозе, а затим и Огиста Конта Херберта Спенсера Теме о којима је писала су музика, уметност, положај жене у друштву 19. века, питања морала. Иако се сматра реалистичким писцем у равни са Текеријем који је писао о вишим слојевима друштва као она о руралним, у свом делу је развила психолошку анализу ликова и у томе је претходница модерног романа. Упркос томе шти је била моралистички настројена - и поред тога што је њен "дивљи брак" био друштвено осуђиван - Елиот је имала хумористични поглед на свет и саосећање за разлику од циничног Текерија.

Рецепција

Вирџинија Вулф је Мидлмарч назвала прекрасном књигом која је упркос својим недостацима један од ретких романа писаних за одрасле на енглеском језику. И савремени писци попут Џулијана Барнса и других деле то мишљење.

Занимљивости

Џорџ Елиот је изумела реч поп која се односи на популарну музику. У писму из 1862. писала је пријатељу о концерту који јој се није допао зато што је имао превише попа.

Изабрана библиографија

Проза

• Сцене из свештеничког живота, 1858.
• Адам Бид, 1859.
• Воденица на Флоси, 1860.
• Сајлес Марнер, 1861.
• Ромола, 1863.
• Феликс Холт, радикал, 1866.
• Мидлмарч, 1871–72.
• Данијел Деронда, 1876.

Поезија

• Агата, 1869.
• Брат и сестра, 1869.
• Арион, 1874.
• Мојсијева смрт, 1879.

Литература

• Alley, Henry (1997). The Quest for Anonymity: The Novels of George Eliot. University of Delaware Press. .
• Legouis, Émile (1953). A Short History of English Literature. стр. 333–335. 
• Beaty, Jerome (1960). Middlemarch from Notebook to Novel: A Study of George Eliot's Creative Method. , Champaign, Illinois, University of Illinois
• Beer, Gillian (1983). Darwin's Plots: Evolutionary Narrative in Darwin, George Eliot and Nineteenth-Century Fiction. ISBN 978-0-521-78392-7. , London, Routledge & Kegan Paul. .
• Daiches, David (1963). George Eliot: Middlemarch. , London, Edward Arnold
• Garrett, Peter K. (1980). The Victorian Multiplot Novel: Studies in Dialogical Form. New Haven, Connecticut: Yale University Press. .
• Gilbert, Sandra M., and Gubar, Susan (1979). The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08458-0. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Graver, Suzanne (1984). George Eliot and Community: A Study in Social Theory and Fictional Form. Berkeley, California: University of California Press. .
• Leavis, F R (1948). The Great Tradition. , London, Chatto & Windus
• Lerner, Laurence (1967). The truthtellers : Jane Austen, George Eliot, D. H. Lawrence. , London, Chatto & Windus
• Rignall, John, ур. (2000). Oxford Reader's Companion to George Eliot. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860099-2. 
• Shuttleworth, Sally (1984). George Eliot and Nineteenth-Century Science: The Make-Believe of a Beginning. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25786-2. .
• Swinden, Patrick, ed., George Eliot: Middlemarch: a casebook, London, Macmillan, cop. 1972.
• Uglow, Jennifer (1987). George Eliot. ISBN 978-0-394-75359-1. , London, Virago. .
• Haight, Gordon S.,, ур. (1954). George Eliot: Letters. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01088-6. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза).
• Harvey, W J (1961). The Art of George Eliot. , London, Chatto & Windus
• Hardy, Barbara Nathan (1967). The Novels of George Eliot: A Study in Form. Oxford University Press. .
• Henry, Nancy (2012). The Life of George Eliot: A Critical Biography. , Wiley-Blackwell
• Hughes, Kathryn (1998). George Eliot: The Last Victorian. ISBN 978-0-374-16138-5. , New York, Farrar Straus Giroux. .
• Carroll, Alicia (2003). Dark Smiles: Race and Desire in George Eliot. Ohio University Press. .
• Carroll, David, ed., George Eliot: The Critical Heritage, London, Routledge & Kegan Paul, 1971.

Спољашње везе

• Radaković, Vanja, Kritički osvrt na čitanja "Danijela Deronde" i pitanje identiteta : povodom prvog prevoda na srpski jezik romana "Danijel Deronda" Džordž Eliot
• Works by George Eliot at LibriVox (public domain audiobooks)
• Илеана Чура Сазданић: Девет књижевница – енглеског говорног подручја