Content-Length: 289127 | pFad | http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80_%D0%91%D1%80%D1%83%D0%BA

Питер Брук — Википедија Пређи на садржај

Питер Брук

С Википедије, слободне енциклопедије
Питер Брук
Питер Брук, новембар 2009
Лични подаци
Пуно имеПитер Стивен Пол Брук
Датум рођења(1925-03-21)21. март 1925.
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти2. јул 2022.(2022-07-02) (97 год.)
Место смртиПариз, Француска
Рад
Активни период1943—2022
www.newspeterbrook.com
Веза до IMDb-а

Питер Стивен Пол Брук, CH, CBE (енгл. Peter Stephen Paul Brook; Лондон, 21. март 1925 — Париз, 2. јул 2022) био је енглески позоришни и филмски режисер који је живео у Француској од раних 1970-их. Добитник је више награда Тони и Еми, награде Лоренс Оливије, јапанске награде Praemium Imperiale и италијанске Prix Italia. Називају га „нашим највећим живим позоришним редитељем“.[1]

Са Royal Shakespeare Company (RSC), Брук је режирао прву продукцију филма Мара/Сад на енглеском језику 1964. године. Пребацио се на Бродвеј 1965. године и освојио награду Тони за најбољу представу, и проглашен најбољим режисером.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Брук је рођен у области Тернам Грин у Чизику у Лондону, као други син Симона Брука и његове супруге Ајде (Јансен), литванских јеврејских имиграната из Летоније.[2][3] Његов старији брат био је психијатар и психотерапеут Алексис Брук (1920—2007).[4] Његов први рођак био је Валентин Плучек, главни директор Московског сатиричног позоришта.[5] Брук се школовао у Вестминстер школи, Грешамовој школи и Магдалин колеџу, Оксфорд.

Каријера

[уреди | уреди извор]
Théâtre des Bouffes du Nord, Париз

Брук је режирао Доктора Фауста, своју прву продукцију, 1943. године у позоришту Торч у Лондону, а затим је у Шантиклер позоришту 1945. године обновио Паклену машину. 1947. одлази у Стратфорд на Ејвону као помоћник режисера Ромеа и Јулије и Love's Labour's Lost. Од 1947. до 1950. био је директор продукције у Краљевској опери у Лондону. Његов рад тамо обухватио је врло контроверзну поставку Саломе Рихарда Штрауса са сценографијом Салвадора Далија, и успешну режију Пучинијеве опере Боеми користећи сетове датиране из 1899. Уследило је повећање броја његових сценских и филмских дела као продуцента и режисера. Dark of the Moon, Хауарда Ричардсона (1948–49), у Амбасадорском театру у Лондону, била је рана продукција којој су се веома дивили.[тражи се извор]

Брук је 1970. године са Мишлин Розан основао Међународни центар за позоришна истраживања, мултинационалну компанију глумаца, плесача, музичара и других, која је раних 1970-их много путовала по Блиском истоку и Африци. Седиште му је у Паризу у Bouffes du Nord theatre од 1974.[6] Најавио је 2008. године да ће поднети оставку на место уметничког директора Bouffes du Nord theatre, започињући те године трогодишњу примопредају Оливијеу Мантеу и Оливијеу Пубелу.[7]

Утицаји

[уреди | уреди извор]

Брук је био под утицајем дела Антонена Артоа и његових идеја за Позориште суровости. Највећи утицај на њега, међутим, имала је Џоан Литлвуд. Брук ју је описао као "најцењенијег режисера у Британији средином 20. века". Бруково дело је такође инспирисано теоријама експерименталног позоришта Јержија Гротовског,[8] Бертолта Брехта, Криса Ковича и Всеволода Мејерхолда и делима Г.И. Гурџијева,[9] Едварда Гордона Крега,[10] и Матиле Гике.[11]

Сарадници

[уреди | уреди извор]

Брук је током своје каријере сарађивао са низом редитеља, писаца и глумаца, а међу њима су глумци Пол Скофилд и Гленда Џексон; дизајнери Џорџ Вакевич и Сали Јакобс, као и писци Тед Хјуз и Вилијам Голдинг. Брук се први пут сусрео са Вакевичом у Лондону када је видео продукцију балета Le Jeune Homme et la Mort Жана Коктоа, који је Вакевич дизајнирао. Брук је изјавио да је „био уверен да је ово дизајнер кога је чекао“.[12]

Шекспир

[уреди | уреди извор]
  • Краљ Џон, Пол Шелвинг (дизајнер), Репертоарско позориште у Бирмингему, 1945
  • Measure for Measure са Џоном Гилгудом (Шекспирово меморијално позориште), 1950
  • Зимска прича са Џоном Гилгудом (Шекспирово меморијално позориште), 1952
  • Дански принц Хамлет са Полом Скофилдом (Хамлет), Алеком Клунсом (Клаудије), Дајаном Винјард (Гертруда), Мери Уре (Офелија), Ернестом Тезигером (Полоније), Ричардом Џонсоном (Лаерт), Мајклом Дејвидом (Хорације), Ричардом Паском (Фортинбрас) (плус 27 других), 1955
  • Тит Андроник са Лоренсом Оливијеом (Шекспирово меморијално позориште), 1955. и 1958. године
  • Краљ Лир са Полом Скофилдом (RSC), 1962
  • Сан летње ноћи са Сали Јакобс (дизајнер), Џон Кејн (Пук), Франсес де ла Тур (Хелена), Бен Кингсли (Деметријус) и Патрик Стјуарт (Сноут), 1970
  • Краљ Лир (филм) 1971
  • Timon of Athens, адаптација Жан-Клод Каријер, Bouffes du Nord theatre, 1974
  • Mésure pour mésure, Bouffes du Nord theatre, 1978
  • Mésure pour mésure (филм) 1979
  • La Tempête, адаптација Жан-Клод Каријер, Bouffes du Nord theatre, 1990
  • Трагедија Хамлета, 2000
  • Трагедија Хамлета (ТВ филм), 2002
  • Љубав је мој грех, сонети, 2009
  • Warum warum (Зашто, зашто) Питера Брука и Мари-Елен Естијен, 2010

Махабхарата

[уреди | уреди извор]

Средином 1970-их,[13] Брук је са писцем Жан-Клодом Каријером започео рад на адаптацији индијске епске песме Махабхарата у сценску представу која је први пут изведена 1985. године,[14] а потом у телевизијску мини серију.

2015. године, Брук се вратио у свет Махабхарате са новом Young Vic продукцијом, Бојно поље, у сарадњи са Жан-Клодом Каријером и Мари-Елен Естијен.

Tierno Bokar

[уреди | уреди извор]

У 2005. години, Брук је режирао Тиерно Бокар, на основу мистицизма у исламу царства Мали, живота човека под именом Тиерно Бокар. Представу је за сцену адаптирала Мари-Елен Естијен из књиге Амадоуа Хампатеа Ба (у преводу на енглески језик као Дух толеранције: Инспиративни живот Тиерна Бокара). Књига и представа детаљно описују Бокаров живот и поруку верске толеранције. Универзитет Колумбија одржао је 44 сродна догађаја, предавања и радионице којима је присуствовало преко 3.200 људи током читавог периода приказивања Тиерно Бокара. Панел дискусије биле су фокусиране на теме верске толеранције и муслиманске традиције у западној Африци.[15]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Брук се 1951. оженио глумицом Наташом Пери. Имали су двоје деце: Ирину, глумицу и редитељку, и Сајмона, редитеља. Пери је умрла од можданог удара у јулу 2015. године, са 84 године.[16]

Радови

[уреди | уреди извор]

Радови са RSC (осим Шекспира)

[уреди | уреди извор]
  • 1964. Марат/Саде
  • 1966. САД, анти-вијетнамска протестна представа са компанијом RSC, документована у филму Benefit of the Doubt

Остале велике продукције

[уреди | уреди извор]

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Награда Тони за најбољу режију представе за Мара/Сад, 1966[19]
  • Награда Тони за најбољу режију представе Сан летње ноћи, 1971
  • Шекспирова награда Фондације Freiherr von Stein, 1973
  • Grand Prix Dominique, 1975
  • Brigadier Prize, 1975, за Timon of Athens
  • Награда позоришног друштва Вест Енд, 1983
  • Награда Еми, 1984, за La tragedie de Carmen
  • Prix Italia, 1984
  • Награда европског позоришта[20]
  • Међународна награда Еми, 1990, за Махабхарату
  • Praemium Imperiale, 1997
  • Награда Дан Дејвид, 2005
  • Награда Ибсен за 2008. годину, први добитник награде од 2,5 милиона норвешких круна (приближно 200.000 фунти).[21]
  • Награда Критичара за истакнуто служење уметности, 2008

Почасти

[уреди | уреди извор]
  • Заповедник реда Британског царства, 1965
  • Улазак у Кућу славних америчког позоришта, 1983[22]
  • Почасни доктор, Универзитет у Бирмингему, 1990
  • Почасни сарадник Магдалин Колеџа, Оксфорд, 1991
  • Почасни доктор, Универзитет Стратклајд, 1990
  • Почасни доктор, Универзитет у Оксфорду, 1994
  • Официр реда Легије части (Француска), 1995
  • Почасни пратилац, 1998 (Претходно је одбио витештво.)
  • Командир Легије части (Француска), 2013
  • 2011. године Британска академија га је одликовала председничком медаљом.[23]
  • Награда принцезе Астурије за уметност, 2019 [24]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Taylor, Paul (5. 9. 2008). „Peter Brook: The director who wrote the book”. The Independent. Приступљено 20. 7. 2015. 
  2. ^ Aronson, Arnold (25. 5. 2005). „Peter Brook: A Biography”. The New York Times. 
  3. ^ Michael Kustow (17. 10. 2013). Peter Brook: A Biography. A & C Black. стр. 5—7. ISBN 978-1-4088-5228-6. Приступљено 20. 7. 2015. 
  4. ^ Wittenberg, Isca (27. 9. 2007). „Obituary: Alexis Brook”. The Guardian. London. Приступљено 23. 7. 2015. 
  5. ^ „Category Archives: Memorial Plaques to Theater Artists”. russianlandmarks. Приступљено 17. 11. 2015. 
  6. ^ Chambers, Colin The Continuum Companion To Twentieth Century Theatre (Continuum, (2002) ISBN 0-8264-4959-X) p. 384
  7. ^ Chrisafis, Angelique (17. 12. 2008). „Interview: Peter Brook says a long goodbye to his Paris theatre”. The Guardian. Приступљено 29. 12. 2008. 
  8. ^ Brook, Peter (1968). The Empty SpaceНеопходна слободна регистрација. [New York] Discus Books. 
  9. ^ Nicolescu, Basarab; Williams, David (1997). „Peter Brook and Traditional Thought”. Contemporary Theatre Review. Overseas Publishers Association. 7: 11—23. doi:10.1080/10486809708568441. Архивирано из оригинала 11. 09. 2017. г. Приступљено 05. 12. 2020. 
  10. ^ "Pas de deux" by Michael Holroyd, The Guardian, Saturday 7 March 2009
  11. ^ Gibbons, Fiachra "The prayers of Peter Brook", The Guardian, 17 January 2010.
  12. ^ Brook, Peter (1999). Threads of Time: A Memoir. ISBN 0413733009. , 53
  13. ^ Morgenstern, Joe (17. 4. 1988). „Jean-Claude Pierre; the Mahabharata, the great history of mankind – interview about the stage adaptation”. The New York Times. Приступљено 6. 10. 2007. 
  14. ^ Carriere, Jean-Claude (септембар 1989). „Jean-Claude Carriere; the Mahabharata, the great history of mankind – interview about the stage adaptation”. UNESCO Courier. Приступљено 6. 10. 2007. 
  15. ^ Columbia University, "Record of Events", tiernobokar.columbia.edu; accessed 19 June 2015.
  16. ^ „Natasha Parry obituary”. The Guardian. 26. 7. 2015. 
  17. ^ Tommasini, Anthony (7. 7. 2011). „A Streamlined 'Magic Flute,' Reimagined by Peter Brook”. The New York Times. 
  18. ^ Green, Jesse (26 September 2019).Review: Peter Brook Asks the Ultimate Question in ‘Why?’". The New York Times. Retrieved 14 October 2019.
  19. ^ „Tony Awards”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 13. 2. 2008. 
  20. ^ II Europe Theatre Prize / Reasons Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2018) Europe Theatre Prize
  21. ^ „British director wins the Ibsen Prize”. Norway.org. Архивирано из оригинала 7. 2. 2009. г. Приступљено 21. 8. 2008. 
  22. ^ „Theater Hall of Fame Gets 10 New Members”. The New York Times. 10. 5. 1983. 
  23. ^ „The British Academy President's Medal”. British Academy. Приступљено 23. 7. 2017. 
  24. ^ Acta del Jurado

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Jamieson, Lee, Antonin Artaud: From Theory to Practice (Greenwich Exchange: London, 2007) Contains practical exercises on Artaud drawn from Brook's Theatre of Cruelty Season at the RSC; ISBN 978-1-871551-98-3
  • Freeman, John, 'The Greatest Shows on Earth: World Theatre from Peter Brook to the Sydney Olympics'. Libri: Oxford; ISBN 978-1-90747-154-4
  • Heilpern, John, (1977). Conference of the Birds: The Story of Peter Brook in Africa. Faber. ISBN 0-571-10372-3. 
  • Hunt, Albert and Geoffrey Reeves. (1995). Peter Brook (Directors in Perspective). Cambridge University Press. 
  • Kustow, Michael. (2005). Peter Brook: A Biography. Bloomsbury. 
  • Moffitt, Dale, (1999). Between Two Silences: Talking with Peter Brook. 
  • Todd, Andrew and Jean-Guy Lecat, The Open Circle: Peter Brook's Theatre Environments (2003)
  • Trewin, J. C. Peter Brook: A Biography. (1971)
  • Trowbridge, Simon (2010). The Company: A Biographical Dictionary of the Royal Shakespeare Company. Oxford: Editions Albert Creed. ISBN 978-0-9559830-2-3. 
  • Zohar, Ouriel, Meetings with Peter Brook, Zohar, Tel-Aviv 176 p. (1990) (хебрејски)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питер_Брук&oldid=28730573”








 ApplySandwichStrip

pFad - (p)hone/(F)rame/(a)nonymizer/(d)eclutterfier!      Saves Data!


--- a PPN by Garber Painting Akron. With Image Size Reduction included!

Fetched URL: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80_%D0%91%D1%80%D1%83%D0%BA

Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy