Филип Арабљанин
| Филип Арабљанин | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Марко Јулије Филип |
| Датум рођења | 204. |
| Место рођења | Верона, Римско царство |
| Датум смрти | 249. |
| Место смрти | Верона, Римско царство |
| Породица | |
| Супружник | Марција Отацилија Севера |
| Потомство | Philippus II |
| Родитељи | Јулије Маринус |
| Римски цар | |
| Период | 11. фебруар 244—249. |
| Претходник | Гордијан III |
| Наследник | Деције Трајан |
Марко Јулије Филип (лат. Marcus Iulius Philippus; рођен око 204 − умро 249. године), познат под именом Филип Арабљанин, био је римски цар од 244. до 249. године.
Младост и порекло
[уреди | уреди извор]Рођен је у Шаби, око 80 километара јужно од Дамаска, у римској провинцији Сирији.[1] Његов родни град, касније преименован у Филипополис, лежао је унутар Аурантиса, арапског округа који је у то време био део римске провинције Арабије.[2] Историчари прихватају да је Филип заиста био етнички Арап.[3][4][5][6] Био је син Јулија Марина, римског грађанина.[7] Име његове мајке није познато, али је имао брата Гаја Јулија Приска који је служио у преторијанској гарди под царем Гордијаном III.[8]
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]243. године, док је Гордијан III ратовао против персијског цара Шапура, преторијански префект Тимеситеј умро је под неразјашњеним околностима. Филип је на наговор свог брата постао нови преторијански префект. После битке са Персијанцима, Гордијан је умро под неразјашњеним околностима (између 13. јануара и 14. марта 244. године), а Филип је проглашен за цара. Док неки тврде да је Филип ковао заверу о његовом убиству, други извештаји (укључујући и онај који долази са персијске тачке гледишта) наводе да је Гордијан погинуо у борби.[9][1][10] Био је свестан да се мора вратити у Рим да би осигурао своју позицију, поготову пред сенатом. Склопио је мир са Шапуром и кренуо према Риму, где је потврђен као август, а његов син је добио титулу цезара. У Рим је стигао средином 244. године.
Између 245. и 247. Филип Арабљанин је успешно предводио рат против Карпа.
Германска племена су нападала Панонију,[11] а Готи су угрозили Доњу Мезију.[12] Они су доживели пораз 248. године, али се ипак појавило незадовољство у римској војсци, понајвише зато што војници нису били награђени како су сматрали да заслужују. Прво је дошло до устанка Пакатина. Да би спречио ову побуну, Филип је именовао Деција Трајана за управника Доње Мезије. Да би ствар била још гора, на Истоку се побунио Јотапијан, због великог пореза којим су биле оптерећене источне провинције.[13]
Хиљаду година Рима
[уреди | уреди извор]У априлу 248. године, Филип је почео прославу прве хиљадугодишњице Рима, који је по традицији био основан 753. п. н. е. По свим извештајима, била је то раскошна прослава и укључивала је занимљиве јавне игре ludi saeculares и позоришне представе.
Али, упркос свему, незадовољство у војсци је расло. Деције Трајан је био проглашен за цара. То су учиниле легије које су браниле Дунавски лимес. У пролеће 249. Деције Трајан је сместа кренуо према Риму.[14] Дошло је до битке код Вероне или код Бероје у лето те године. Деције је победио и Филип је био убијен,[15][16] највероватније од руку сопствених војника који су желели да се умиле победнику и новом цару. Чим су вести о томе стигле у Рим, Филипов син и предодређени наследник је такође био убијен. Филипову смрт треба датовати у септембар или октобар 249. године.
Филип, први хришћански цар?
[уреди | уреди извор]Доцнија традиција, коју најбоље представља Јевсевије из Цезареје, сматрала је да је Филип био хришћанин. Он је, међутим, учествовао у паганским свечаностима, а мишљење о његовом хришћанском веровању је могло настати зато што је Филип Арабљанин према хришћанима био толерантан.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Bowman, Cameron & Garnsey 2005, стр. 36.
- ^ Bowersock 1983, стр. 122.
- ^ Ball 2000, стр. 418.
- ^ Shahîd 1984, стр. 36.
- ^ „Philip | Roman emperor”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-15.
- ^ Anderson 1974, стр. 87–88
- ^ Meckler 1999.
- ^ Potter 2004, стр. 232.
- ^ Southern 2001, стр. 70.
- ^ Potter 2004, стр. 234.
- ^ Bowman, Cameron & Garnsey 2005, стр. 37.
- ^ Southern 2001, стр. 73.
- ^ Potter 2004, стр. 239.
- ^ Southern 2001, стр. 74.
- ^ Potter 2004, стр. 241.
- ^ Bowman, Cameron & Garnsey 2005, стр. 38.
Литература
[уреди | уреди извор]- Anderson, Perry (1974). Passages from Antiquity to Feudalism. London: NLB. стр. 87—88.
- Ball, Warwick (2000). Rome in the East : the Transformation of an Empire. London New York: Routledge. ISBN 9780203023228. OCLC 49414893.
- Bowman, Alan; Cameron, Averil; Garnsey, Peter, ур. (2005-09-08). The Cambridge Ancient History. 12, The crisis of Empire, AD 193–337. Cambridge University Press. ISBN 9781139053921. OCLC 828737952. doi:10.1017/chol9780521301992.
- Bowersock, Glenn Warren (1983). Roman Arabia
. Cambridge, MA, US: Harvard University Press. ISBN 9780674777552. OCLC 1245763862 — преко Internet Archive. - Meckler, Michael L. (1999). „Philip the Arab (244-249 A.D.)”. De Imperatoribus Romanis: An Online Encyclopedia of Roman Emperors.
- Potter, David Stone (2004). The Roman Empire at Bay: AD 180–395. London; New York: Routledge. ISBN 9780203401170. OCLC 52430927.
- Shahîd, Irfan (1984). Rome and the Arabs : a prolegomenon to the study of Byzantium and the Arabs. Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 9780884021155. OCLC 1245769052 — преко Internet Archive.
- Southern, Pat (2001). The Roman Empire from Severus to Constantine. London New York: Routledge. ISBN 9780415239431. OCLC 46421874.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
