Равенна
Равенна
| |
|---|---|
 | |
| Координате: 44°25′Н 12°12′Е / 44.417°Н 12.200°Е | |
| Држава |  Италија
|
| Регија | Емилиа-Ромагна |
| Провинција | Равенна |
| фразиони | Аммоните, Бастиа, Борго Монтоне, Борго Фаина, Борго Масотти, Борго Папале, Борго Сиса, Ца'ди Гуардиа, Цамерлона, Цампиано, Царраие, Цасал Борсетти, Цасемурате, Цасерма,
Цастеллаццио, Цастиглионе ди Равенна, Цилла ди Саварна, Цлассе, Цоццолиа, Цонвентелло, Дуцента, Дураззано-Борго Сиса, Филетто, Форнаце Зараттини, Фоссо Гхиаиа, Гамбеллара, Гхибулло, Глорие, Годо, Граттацоппа, Лидо Адриано, Лидо ди Цлассе, Лидо ди Данте, Лидо ди Савио, Лонгана, Мадонна делл'Алберо, Мандриоле, Марина ди Равенна, Марина Ромеа, Масса-Цастелло, Менса-Мателлица, Меззано, Остериа, Палаззоне, Пиангипане, Пиластро, Понте Нуово, Порто Цорсини, Порто Фуори, Пунта Марина Терме, Пунта Равенна, Рагоне, Ронцалцеци, Сан Бартоло, Сан Марцо, Сан Мицхеле, Сан Пиетро ин Цампиано, Сан Пиетро ин Тренто, Сан Пиетро ин Винцоли, Сан Ромуалдо, Сан Заццариа, Сант'Алберто, Сант'Антонио, Сантерно, Санто Стефано, Саварна, Савио, Торри, Вилланова ди Равенна |
| Власт | |
| - Синдацо | Мицхеле Де Пасцале |
| Површина | |
| - Укупна | 660 км²[1] |
| Висина | 4 м[1] |
| Становништво (2017) | |
| - Град | 159.115[1] |
| - Густоћа | 241.1 ст/км²[1] |
| Временска зона | УТЦ+1 (УТЦ+2) |
| Поштански број | 48121–48125 |
| Позивни број | (+39) 0544 |
| Карта | |
  Равенна Позиција Равенне у Италији | |
Равенна је град и опћина од 159.115 становника[1] у регији Емилиа-Ромагна у Сјеверној Италији. Град је сједиште провинције Равенне.
Географија
[уреди | уреди извор]Град се налази у унутрашњости, али је повезан каналом с Јадранским морем. Данас је главни град Провинције Равенна, са својих 652.89 км² Равенна је друга највећа комуна према површини у Италији, иако је само мало мања од половице величине највеће опћине, Рима.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Антика
[уреди | уреди извор]Почеци Равенне несигурни су. Прво насеље се различито приписује Тирењанима, Тесалцима или Умбријцима. Равенна се састојала од кућа саграђених на ступовима на неколико малених отока у мочварној лагуни - ситуација сична Венецији неколико вјекова касније. Римљани су је занемарили током освајања делте ријеке По, али су је касније прихватили у Римску Републику као федеративни град 89. пне. У Равенни је 49. пне. Јулије Цезар окупио своје снаге прије него што је прешао Рубикон. Након битке против Марка Антонија 45. пне. цар Аугуст је ондје подигнуо војну луку Цлассе.[2] Ова је лука, заштићена испрва властитим зидинама, била важна постаја римске царске морнарице. Данас је град без излаза на море, иако је Равенна остала важна морска лука на Јадрану све до раног средњег вијека.
Током германске инвазије Тхуснелда, Арминијева удовица, и Марбод, краљ Маркомана, били су заточени у Равенни. Равенна се јако развијала током римске управе. Цар Трајан саградио је 70 км дуги аквадукт на почетку 2. вијека. Године 402. цар Хонорије пренио је пријестолницу Западног Римског Царства из Милана у Равенну. Пријенос је учињен углавном из обрамбених разлога: Равенна је била окружена мочварама и барама, те је имала лаган приступ царским снагама Источног Римског Царства. Године 409. визиготски краљ Аларих I ипак је заобишао Равенну и кренуо пљачкати Рим и узети за таокињу Галу Плацидију, кћер цара Теодозија I. Након бројних преокрета Гала Плацидија се вратила у Равенну са својим сином царем Валентинијаном III. уз помоћ свога нећака Теодозија II. Равенна је уживала у раздобљу мира током којег је кршћанска религија цвала, а град је добио већину својих славних споменика, како секуларних (разорених) тако и кршћанских (већином сачуваних).
Године 476. пало је Западно Римско Царство, а источноримски цар Зенон послао је остроготског краља Теодорика Великог да поново заузме талијански полуоток. Након битке код Вероне Одоакар се повукао у Равенну гдје је издржавао трогодишњу Теодорикову опсаду све док заузимање Риминија није лишило Равенну опскрбе. Након што је Теодорик заклао Одоакра Равенна је постала пријестолница Остроготског краљевства Италије.
Након 493. Теодорик је запослио римске архитекте у изградњи секуларних и религијских грађевина, укључујући изгубљену палачу близу Сант'Аполлинареа Нуово; "Палаззо ди Теодорицо" била је надоградња. Теодорик и његови сљедбеници били су аријанисти, али су живјели у суживоту с Латинима. Теодорик је умро 526. када га је наслиједила кћи Амаласунта убијена 535. године.
Бизантски цар Јустинијан био је фанатично ортодоксан те се противио и остроготској власти и аријанском поимању кршћанства. Године 535. напао је Италију, а 540. је заузео Равенну. Равенна је постала сједиште бизантске власти у Италији (види такођер Готске ратове). Рестауратио Империи у Равенни такођер је допринијело оближњој луци Цлассе (цлассис), која се понекад назива Помпејима касне антике. Најрепрезентативнији остатак тог периода је црква св. Аполинарија (6–7. вијек), чије се реликвије налазе у цркви. Али иако је Цлассе основана током римског раздобља, највише се развила током касног Царства. Као равенска лука била је једна од кључних платформи 6. и 7. вијека, те главна лука на талијанској јадранској обали.
Равенски егзархат
[уреди | уреди извор]Након Белизаровог освајања у служби цара Јустинијана I у 6. вијеку, Равенна је постала сједиште бизантског управитеља Италије, егзарха, па је позната као Равенски егзархат. У то је вријеме написана Равенска козмографија.
Средњи и нови вијек
[уреди | уреди извор]Лангобарди вођени краљем Лиутпрандом заузели су Равенну 712. године, али су је били присиљени вратити Бизантинцима. Ипак, 751. године лангобардски краљ Аистулф успио је заузети Равенну, прекинувши бизантску власт у сјеверној Италији. Француски краљ Пипин напао је Лангобарде по заповиједи папе Стјепана II. Равенна је стога 784. године постала териториј Папинских Држава. Заузврат је папа Хадријан I. овластио краља Карла Великог да узме из Равенне што пожели. Карло Велики је подузео три пљачкашка похода на равенну, односећи огромну количину римских ступова, мозаика, кипова и осталих покретнина како би обогатио своју пријестолницу у Аацхену.
Под папинском влашћу равенски надбискуп је уживао аутокефалност од Римске Цркве, привилегиј стекнут током бизантске власти. Због донација које су му дали отонски цареви равенски надбискуп био је најбогатији у Италији након папинства, те је стога успјешно могао повремено изазивати папину свјетовну власт. Године 1198. Равенна је водила савез градова из Ромагне против цара, а папа се морао подложити. Након рата 1218. породица Траверсари успјела је наметнути своју власт над градом која је трајала све до 1240. године. Након кратког периода под царским викаром Равенна је враћена под власт Папинске Државе 1248. и поново Траверсаријима све до 1275. када је Да Полента успоставио своје дуготрајно господство. Један од најчувенијих становника Равенне у то је вријеме био протјерани пјесник Данте. Посљедњи од Да Полентиних, Остасио III, био је 1440. године протјеран од Млетачке Републике којаје град припојила својим територијима.
Равенна је била под Млецима све до 1509. када је подручје нападнуто током Талијанских ратова. Године 1512. током ратова Свете лиге Равенну су опљачкали Французи. Након млетачког повлачења Равенном су поново управљали папински легати као дијелом Папинских Држава. Град је оштећен у великој поплави у свибњу 1636. Током сљедећа три вијека озграђена је мрежа канала који су преусмјерили оближње ријеке и исушили оближње мочваре, смањивши могућност поплављивања и створивши огроман појас пољопривредног тла око града.
Осим још једне кратке млетачке окупације (1527–1529), Равенна је била дио Папинских Држава до 1796. када ју је анектирала француска марионетска држава Цисалпинска Република (Талијанска Република од 1802. и Краљевство Италија од 1805). Папи је враћена 1814. године, а 1859. су је заузели пијемонтске трупе. Равенна и околно подручје Ромагне постали су дио новоуједињене Краљевине Италије 1861. године.
Знаменитости
[уреди | уреди извор]| Ранокршћански споменици у Равенни | |
|---|---|
 Свјетска баштина – УНЕСЦО | |
 | |
| Италија | |
| Регистриран: | 1996(20. засједање) |
| Врста: | Културно добро |
| Мјерило: | и, ии, иии, ив |
| Угроженост: | но |
| Референца: | УНЕСЦО |
Равенна је била сједиште Римског царства у 5. вијеку, а након тог и бизантске Италије све до 8. вијека. Због тог има јединствену колекцију ранокршћанских споменика и мозаика.[3] Чак осам грађевина је 1996. уврштено на УНЕСЦО-ву Листу мјеста свјетске баштине у Европи као локалитет ранокршћанских споменика у Равенни[3] то су;
- Маузолеј Гале Плацидије
- Неонов баптистериј
- Аријански баптистериј
- Архиепископска капела
- Базилика Сант'Аполлинаре Нуово
- Теодориков маузолеј,
- Сан Витале и
- Базилика Светог Аполинарија у Цласси
Свих осам подигнуто је током 5 и 6. вијек. Оне презентирају велику умјетничку вјештину, укључујући сјајну мјешавину грчко-римске традиције, кршћанске иконографије уз оријенталне и западњачке стилова.[3]
Остале туристичке атракције укључују:
- античка црква Духа Светог која је сачувала изворне везе из 5. вијека. Изворно је била аријански храм. Фасада је вриједан портико с 5 аркада из 16. вијека.
- Црква св. Ивана Еванђелиста је такођер из 5. вијека, а подигла ју је Гала Плацидија након морске олује. Рестаурирана је након бомбардирања у Другом свјетском рату.
- Базилика св. Фрање поново саграђена током 10–11. вијека изнад претходног здања посвећеном Апостолима, а касније св. Петру. Иза скромне циглене фасаде налазе се главни брод и два побочна брода. Фрагменти мозаика из примитивне цркве видљиви су на поду, који је обично прекривен водом након обилних киша (заједно с криптом). Овдје је 1321. одржана погребна церемонија за Дантеа Алигхиерија. Пјесник је покопан у гробници припојеној цркви. Локалне власти су се успјеле одупријети свим фирентинским захтјевима за повратак остатака њеног најславнијег прогнаника.
- Барокна црква свете Марије Велике (525–532, поново саграђена 1671). у њој се налази слика Луце Лонгхија.
- Црква светог Ивана Крститеља из 1683. такођер је у барокном стилу са средњовјековним звоником.
- Базилика свете Марије у Порту (16. вијек), с богатом фасадом из 18. вијека. Уз главни брод налазе се два побочна брода и висока купола. У њој се налази слика славне грчке Мадонне која је наводно донесена у Равенну из Константинопола.
- Оближња Комунална галерија садржи различита дјела ромањолских сликара.
- Роцца Бранцалеоне ("Дворац Бранцалеоне") саградили су Млечани 1457. Некоћ дио градских зидина, сада је јавни парк. Подијељен је у два дијела: прави дворац и цитаделу која се простире на површини од 14,000 м².
- Такозвана Теодорикова палача заправо је улаз у бившу цркву светог Спаситеља. Укључује нозаике из праве палаче остроготског краља.
- Црква свете Еуфемије (18. вијек) даје приступ такозваном Стоне Царпетс Домус (6–7. вијек) који удомљује прекрасне мозаике из бизантинске палаче.
- Национални музеј.
Промет
[уреди | уреди извор]Равенна је вађна комерцијална и туристичка лука. Цестом се до Равенне може доћи из аутоцестног чворишта Бологна или из Венеције државном цестом 309 "Ромеа". Из Рима најбржа је веза Е45 међународна цеста; друга главна веза с јужном Италијом је државна цеста 16 "Адриатица". Жељезнички колодвор повезује Равенну с Бологном, Ферраром, Венецијом, Вероном и Риминијем. Најближе зрачне луке налазе се у Форлìју и Бологни.
Равенна у књижевности
[уреди | уреди извор]Лорд Бyрон је живио у Равенни између 1819. и 1821. године. Ту га је одвела љубав према локалној аристократској и уданој младој жени, Тереси Гуицциоли. Овдје је наставио свог Дон Јуана и написао Равенски дневник, Мој рјечник и Реколекције.[4] Осцар Wилде је написао поему насловљену Равенна 1878. године. Руски симболистички пјесник Александар Блок написао је пјесму насловљену Равенна (свибањ/липањ 1909.) инспириран свој талијанским путовањем (прољеће 1909). Током својих путовања њемачки пјесник Херманн Хессе прошао је кроз Равенну која га је инспирирала да напише двије пјесме о граду. Насловљене су Равенна (1) и Равенна (2).
Градови побратими
[уреди | уреди извор]
Цхицхестер, Уједињено Краљевство
Дубровник, Хрватска, од 1969.
Спеyер, Њемачка, од 1989.
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Туризам и култура Службена страница
- Равенна, А Студy Архивирано 2020-09-02 на Wаyбацк Мацхине-у (1913.), Едwард Хуттон, из Пројекта Гутенберг
- Цатхолиц Енцyцлопедиа: Рана повијест Равенне и њени споменици
- Адриан Флетцхер'с Парадоxплаце Равенна Пагес Архивирано 2006-04-13 на Wаyбацк Мацхине-у (фотографије)
