Zosim
Za papu, vidite članak Zosim (papa).Zosim (grč. Ζόσιμος, druga polovina 5. veka - početak 6. veka) bio je kasnoantički odnosno vizantijski velikodostojnik, jedan od poslednjih paganskih istoričara i prvi koji je pisao nakon pada Zapadnog rimskog carstva 476. godine.
O Zosimovom životopisu znamo svega nekoliko podataka zahvaljujući beleškama koje je u 9. veku sačinio veliki bibliofil i ljubitelj antike, carigradski patrijarh Fotije, koje je okupio u svom delu Biblioteka. Zosim je po ovim beleškama bio pravni zastupnik carske blagajne (advocatus fisci) i dostojanstvenik (comes). Iako su od kraja 4. veka pagani zakonski bili sprečeni da vrše visoke funkcije, Zosimov slučaj ipak pokazuje da su u praksi pomenuti zakoni zaobilaženi. Fotije takođe beleži da je Zosim bio poznat i po svom militantnom obliku paganstva i da je glavni izvor za njegovu Novu istoriju bio takođe vatreni paganin Evnapije iz Sarda.
Nešto posle 500. godine, Zosim je na grčkom sastavio svoje istoriografsko delo Nova istorija (Νέα ἱστορία) u šest knjiga. Na početku dela, autor je zapisao da mu je uzor Polibije koji je u svojoj Istoriji prikazao period od pedeset i tri godine (220-167. pne.) tokom kojih su Rimljani postali gospodari Sredozemlja. Međutim, Zosimova ideja vodilja bila je da prikaže obrnut proces, tj. kako je Rimsko carstvo, zahvaljujući vlastitim greškama, u podjednako dugačkom periodu izgubilo nadmoć na Mediteranu.
Zosim ipak nije bio ni veliki mislilac ni istoriograf. Nova istorija predstavlja mnogo duži period: istoriju Carstva od njegovog prvog cara Avgusta do događaja koji su neposredno doveli do vizigotske pljačke Rima 410. godine. Prva knjiga sumarno prikazuje istoriju Carstva u prva tri veka, druga, treća i četvrta opisuju istoriju 4. veka, a poslednje dve doba Teodosijevih naslednika (395-410). U ovako širokoj naraciji Zosim se prilično udaljio od početne ideje. Ako uzmemo da se delo završava 410. godinom, možemo pretpostaviti da je autor smatrao smrt poslednjeg paganskog cara Julijana 363. godine prelomnim trenutkom nakon kojega je počelo nezadrživo propadanje Carstva. Dva glavna uzroka opadanja Zosim je video u napuštanju drevnih paganskih kultova i običaja (npr. neodržavanju Sekularnih igara 313. godine) zarad nove hrišćanske vere i prihvatanje sve većeg broja varvara među najviše velikodostojnike i vojskovođe Rimskog carstva. Kao savremenik pada Zapadnog rimskog carstva, Zosim je za takav epilog krivio hrišćanske careve Konstantina i Teodosija. Njegov stav prema polu-Vandalu Stilihonu, vrhovnom zapovedniku vojske Zapadnog carstva u vreme cara Honorija, otkriva trapav način na koji je doslovno prepisivao svoje izvore.
Središnja tema dela je, prema tome, propadanje Rimskog carstva: Zosim carstvo vidi u luku od pobede nad celim svetom do propasti. Pitanje uspona i pada razmatra sa pozicija mračnog misticizma i fatalizma – događaji ne zavise od ljudi. Propast je pre svega video u zaboravljanju grčko-rimske religije predaka. U delu su izdvojena dva perioda: prvi, od Avgusta do Konstantina I, i drugi, u kome je sve krenulo nizbrdo zbog prihvatanja hrišćanstva, od Konstantina I do 410. Zosimov idealni car je Julijan Apostata, a prototipi negativnih careva su Konstantin I i Teodosije I. Uzdizao je Rimski senat kao stalež i vid upravljanja državom, verovatno zbog tradicionalizma a ne iz nekih čvrstih republikanskih uverenja, pa u delu i ne predlaže bilo kakav državni prevrat. Veruje u budućnost i obnovu Novog Rima – kada se paganski bogovi presele tamo. Druga Zosimova tema jeste borba između carstva i varvara a njegove vesti o Hunima i Gotima imaju veliku vrednosti. U delu ima dosta netačnosti u datumima, titulaturi, geografskim nazivima. Delo je stvarano bez velikog talenta, pre svega kao poslednji pokušaj da se paganstvo suprotstavi pobedi hrišćanstva.
Dva glavna izvora koja je Zosim koristio bili su helenski istoriografi i pagani, već pomenuti i Fotiju poznati Evnapije iz Sarda i Olimpiodor iz Tebe u Egiptu, na kojega i sam Zosim aludira. Evnapije (oko 345-posle 414) sastavio je Istoriju u kojoj je obuhvatio događaje od 270. do 414. godine, a Olimpiodorovo (pre 380-posle 425) istoriografsko delo period od 407. do 425. godine. Evnapije je prekomerno kritikovao Stilihona, dok ga je Olimpijodor diskretno hvalio. Mehanički prepisujući svoje izvore, Zosim je u sastavljanju pete knjige, u opisu događaja iz 407, neosetno prešao iz jedne u drugu krajnost u pogledu ocene Stilihonove uloge.
Zosimova istorija stigla je do nas u samo jednom jedinom srednjevekovnom prepisu koji je izgleda nastao u carigradskom manastiru Studion, a kasnije je čuvan u Vatikanskoj biblioteci. Pošto je Evnapijevo delo danas izgubljeno, a Olimpiodorovo sačuvano samo u fragmentima, delo kompilatora Zosima dobilo je na istoriografskoj vrednosti. Nova istorija je prvorazredan izvor za period od 395. do 410. godine, ali takođe dopunjuje praznine u ostalim izvorima koji prikazuju poznorimsku istoriju 3. i 4. veka. Zosimovo je delo zbog otvorenog paganskog stava bilo kritikovano od strane hrišćanskih pisaca, a možda je i nazvano Nova istorija upravo zato jer sesuprotstavljalo hrišćanskim delima ili, po Fotiju, jer je to bilo drugo izdanje.
