Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века. Овај назив користе модерни историчари приликом означавања средњовековног римског царства, које се развило као препознатљиви културни и умјетнички ентитет са средиштем у Константинопољу новом средишту царства након Рима. Као и код Византијске уметности, рана византијска архитектура је била само наставак традиције римске архитектуре, те због тога историчари уметности нису били у стању да успоставе оштру линију њиховог архитектонског стилског раздвајања. Током више од 11 векова постојања, Византијско царство (које је обједињавало богату грчко-римску традицију) је имало огроман утицај на европску и блискоисточну архитектуру, те је на тај начин било главна основа за каснији развој ренесансне и османлијске архитектонске традиције. Ово доба архитектуре може се грубо поделити у три фазе: рана, средња и касна (комненска и палеолошка) епоха.

Црква Св. Ирине, Цариград

Унутрашњост Аја Софије у Цариграду, 537. год.

Рановизантијска архитектура

Црква Ваведење Богородице- Манастир Хиландар

Манастир Велика Лавра, Гора Атос

Сан Витале у Равени, 526.-547.

Ранохришћанска и византијска архитектура Византијске цркве у основи имају облик крста код кога су сви краци једнаке дужине. Простор у средини крста као и сва четири бочна простора пресвојавају се куполама. Груписање полукупола око централне куполе је карактеристично за ову архитектуру. Применом пандантифа остварено је прелажење са квадратне основе у приземљу на кружну основу куполе. Са конструктивне тачке гледишта пандантифима је омогућено да се избегну масивни бочни зидови пошто се оптерећење од куполе преноси на опорце у угловима квадратне основе. На тај начин квадратна основа се може са свих страна отворити луковима чиме се редукују бочне зидне површине и омогућава природно осветљење. Код грађења купола византијски грађевинари су увек примењивали лаке грађевинске материјале као што је шупља опека, или ливени зидови са агрегатом од пловућца. Грандиозно достигнуће, како у спољном обликовању тако и формирању унутрашњег простора византијским засвођавањем, остварено је црквом Св. Софије у Цариграду.

После рановизантијског периода, архитектура Византије тежи да развије јединствен план централног типа са куполом која симболизује васељену. Грађевине централног плана су најчешће у облику крста, слободно развијеног или уписаног крста.

Из архитектуре хришћанског истока - Византије усавршен је облик уписаног крста, који се јавља у више варијанти:

1. Развијени уписани крст(са једном или пет купола),
2. Сажети уписани крст са једном куполом,
3. Развијени уписани крст са обимним бродом(једна или пет купола),
4. Уписани крст са суженим крацима,
5. Комбиновани са елементима уписаног крста.

Поред тога граде се и мање цркве са планом слободног крста.

Најутицајније су биле Цариградска и Грчка школа.

Најзначајнији споменици ране византијске архитектуре и уметности се налазе у Цариграду — Константинопољу, широм Византијског царства, италијанској Равенни која је 402. г. била престоницом Римског царства, а за време цара Јустинијана ту је седиште византијске власти у Италији (535. г.). Црква Сан Витале у Равенни (526.-547. г.) има основу осмоугаоника изнад чијег средишњег дела је купола. Средишњи брод компликовано је повезан с бочним бродом и то низом полукружних ниша. Црква овакве основе са куполом преовладава у православљу све од Јустинијана, као што на Западу преовладава базиликални тип цркве.

Еуфразијева базилика у Поречу, 553. год.

Црква Аја Софија (532.-537.) у Цариграду је најпознатија грађевина Византијске уметности. Основа је комбинација уздужне базилике и централног типа са куполом у средини. Тада највећу куполу на свету подупиру две полу-куполе и сферни (кружни) троуглови звани пандатифи. Купола је прошарана прозорима и свјетлуцавим мозаицима па се чини као да је без тежине. Споља је волумен затворен равним геометријским површинама, док је изнутра зид потпуно дематеријализован мермерним оплатама и мозаицима који му дају сликарски карактер. У каснијим раздобљима византијске архитектуре јавља се неколико типова цркава, смањују се велики јединствени простори (који су доминирали у златном добу), а спољашња обрада волумена добија на важности где се јављају и орнаментални украси од опеке (нпр. Црква св. Луке у Фокиди, Грчка, манастири Свете горе, Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану који је задужбина краља Милутина или св. Пантелејмон код Скопља, Македонија). Једини очувани рановизантијски споменик у Хрватској је тробродна Еуфразијана|Еуфразијева базилика у Поречу из 5. века, са мозаицима из 6. века.

Позновизантијска архитектура

Црква Св. Василија Блаженог, Москва, 1561. god.

Почетком 10. века потпуно ће се оформити типична грађевина Византије, то је црква у основи уписаног крста (истокраког) у основу квадрата. Куполе ће повећати свој тамбур (доњи оквир куполе) и на том високом тамбуру отворити ће се многи прозори и тако обасјати ту грађевину грађену потпуно без прозора на зиду.

Такав тип цркве је и црква Св. Марко у Венецији (1063), иако није била под влашћу Византије, била је под директним уметничким утицајем. Она има основу грчког уписаног крста у основу квадрата и куполе изнад средишњег квадрата и сваког крака крста - одлике византске градње. Венецијанске куполе немају тамбур него су обложене дрвеним крововима. Унутрашњост је врло пространа и украшена мозаицима.

У 13. веку Цариград пада у руке крсташа и формира се латинско царство, што доводи до интензивнијег развоја уметничке делатности на периферији Византије као што је Македонија, Србија и Русија. У Србији настају цркве „Рашке школе“ у којој се осјете утицаји романике. Док Црква Манастира Грачанице на Косову (1315. год.) због своје висине подсјећа на готичку грађевину. Она има предулаз спојен с централним простором квадратне основе (уписан грчки крст) који је споља наглашен ступњевањем четири мање куполе из којих се у средини издваја пета – највиша и највећа. Сјајан ритам нижих и виших тела која скоро не излазе из квадратне основе.

Галерија

• 
  Црква Св. Теодора, Атина
• 
  Црква Аја Софија, Никеја
• 
  Црква Св. Мудрости, Солун
• 
  Манастир Зограф, Гора Атос
• 
  Београдска порта /Друга војна врата(Константинопољска тврђава)
• 
  Црква Богородица Љевишка, Призрен
• 
  Манастир Грачаница
• 
  Пећка патријаршија
• 
  Манастир Ватопед, Гора Атос
• 
  Црква Св. Спас, Призрен
• 
  Храм Светог Саве, Београд
• 
  Црква Светог Марка у Београду

Види још

• Византијска уметност

Литература

• Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
• Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
• Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
• Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
• Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
• Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Prag 1996.
• Bogdanovic, Jelena (19. 6. 2017). The Framing of Sacred Space: The Canopy and the Byzantine Church. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-068137-1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ćurčić, Slobodan (1979). Gračanica: King Milutin's Church and Its Place in Late Byzantine Architecture. Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271002187. 
• Fletcher, Sir Banister; Cruickshank, Dan (1996). Sir Banister Fletcher's a History of Architecture. Architectural Press. ISBN 9780750622677. 
• Mango, Cyril (1985). Byzantine Architecture.  (London, 1985; Electa, Rizzoli).
• Ousterhout, Robert G. (1999). Master Builders of Byzantium. Princeton University Press. ISBN 9780691005355. 
• Ash, John (1995). A Byzantine Journey. London: Random House Incorporated. ISBN 9780679409342. 
• Auzépy, M.-F. (1990). „La destruction de l'icône du Christ de la Chalcé par Léon III: propagande ou réalité?”. Byzantion. 60: 445‒492. 
• Barber, C. (1991). „The Koimesis Church, Nicaea: The Limits of Representation on the Eve of Iconoclasm”. Jahrbuch der österreichischen Byzantinistik. 41: 43‒60. 
• Bardill, J. (2000). „The Church of Sts. Sergius and Bacchus in Constantinople and the Monophysite Refugees”. Dumbarton Oaks Papers. 54: 1‒11. JSTOR 1291830. doi:10.2307/1291830. 
• Bassett, Sarah (2004). The Urban Image of Late Antique Constantinople. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521827232. 
• Bauer, Franz Alto (1996). Stadt, Platz und Denkmal in der Spätantike. Mainz: P. von Zabern. ISBN 9783805318426. 
• Belting, Hans; Jephcott (tr.), Edmund (1994). Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art. Chicago: Chicago University Press. ISBN 9780226042152. 
• Berenson, Bernard (1954). The Arch of Constantine, or, the Decline of Form. London: Chapman and Hall. 
• Brendel, Otto J. (1979). Prolegomena to the Study of Roman Art. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300022681. 
• Brubaker, Leslie; Haldon, John (2001). Byzantium in the Iconoclast Era (ca. 680-850): The Sources. Birmingham: Ashgate. 
• Brubaker, L. (1998). „Icons before iconoclasm?, Morfologie sociali e culturali in europa fra tarda antichita e alto medioevo”. Settimane di Studio del Centro Italiano di Studi Sull' Alto Medioevo. 45: 1215‒1254. 
• Brubaker, L. (2004). „Elites and Patronage in Early Byzantium: The Evidence from Hagios Demetrios in Thessalonike”. Ур.: Haldon, John; et al. The Byzantine and Early Islamic Near East: Elites Old and New. Princeton: Princeton University Press. стр. 63‒90. 
• Bryer, A.; Herrin, Judith, ур. (1977). Iconoclasm: Papers Given at the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies, University of Birmingham, March 1975. Birmingham: Center for Byzantine Studies. ISBN 9780704402263. 
• Cavallo, Guglielmo (1992). Il codex purpureus rossanensis. Rome. 
• Creswell, Keppel A.C. (1969). Early Muslim Architecture. New York: Clarendon Press. 
• Ćurčić, Slobodan (2000). Some Observations and Questions Regarding Early Christian Architecture in Thessaloniki. Thessaloniki: Υπουργείον Πολιτισμού: Εφορεία Βυζαντινών Αρχαιοτήτων Θεσσαλονίκης. ISBN 9789608674905. 
• Cutler, A. (1993). „Barberiniana: Notes on the Making, Content, and Provenance of Louvre OA. 9063”. Tesserae: Festschrift für Josef Engemann, Jahrbuch für Antike und Christentum, Ergänzungsband. 18: 329‒339. 
• Dark, K.; Özgümüş, F. (2002). „New Evidence for the Byzantine Church of the Holy Apostles from Fatih Camii, Istanbul”. Oxford Journal of Archaeology. 21 (4): 393‒413. doi:10.1111/1468-0092.00170. 
• Deichmann, Friedrich Wilhelm (1969). Ravenna: Hauptstadt des spätantiken Abendlandes. Wiesbaden: Franz Steiner. ISBN 9783515020053. 
• Delbrueck, R. (1929). Die Consulardiptychen und Verwandte Denkmäler. Berlin: De Gruyter. 
• Dodd, Erica Cruikshank (1961). Byzantine Silver Stamps. Washington: Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Trustees for Harvard University. 
• Elsner, J. (2002). „The Birth of Late Antiquity: Riegl and Strzygowski in 1901”. Art History. 25 (3): 358‒379. doi:10.1111/1467-8365.00326. 
• Flood, Finbarr Barry (2001). The Great Mosque of Damascus: Studies on the Making of an Umayyad Visual Culture. Leiden: Brill. 
• Forsyth, George H.; Weitzmann, Kurt (1973). The Monastery of St. Catherine at Mount Sinai: The Church and Fortress of Justinian. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Fowden, Garth (1991). „Constantine's Porphyry Column: The Earliest Literary Allusion”. Journal of Roman Studies. 81: 119‒131. JSTOR 300493. S2CID 162363159. doi:10.2307/300493. 
• Grabar, André (1984). L'iconoclasme byzantin: Le dossier archéologique (2nd изд.). Paris: Flammarion. ISBN 9782080126030. 
• Grabar, André (1948). Les peintures de l'évangéliaire de Sinope (Bibliothèque nationale, Suppl. gr. 1286). Paris: Bibliothèque nationale. 
• Haldon, John (1997) [1990]. Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Hanfmann, George Maxim Anossov (1967). Classical Sculpture. Greenwich, CT: New York Graphic Society. ISBN 9780821201787. 
• Henck, N. (2001). „Constantius ho Philoktistes?” (PDF). Dumbarton Oaks Papers. 55: 279‒304. JSTOR 1291822. doi:10.2307/1291822. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-05-12. г. Приступљено 2014-09-29. 
• Kessler, Herbert L. (1988). „On the State of Medieval Art History”. The Art Bulletin. 70 (2): 166—187. JSTOR 3051115. doi:10.1080/00043079.1988.10788561. 
• Kiilerich, Bente (1998). The Obelisk Base in Constantinople. Rome: G. Bretschneider. 
• Kitzinger, Ernst (1977). Byzantine Art in the Making: Main Lines of Stylistic Development in Mediterranean Art, 3rd‒7th Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0571111541. 
• Krautheimer, R. (2000). Rome: Profile of a City. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780691049618. 
• Leader, R. (2000). „The David Plates Revisited: Transforming the Secular in Early Byzantium”. Art Bulletin. 82 (3): 407‒427. JSTOR 3051395. doi:10.2307/3051395. 
• Leroy, Jules (1964). Les manuscrits syriaques à peintures conservés dans les bibliothèques d'Europe et d'Orient; contribution à l'étude de l'iconographie des Églises de langue syriaque. Paris: Librairie orientaliste P. Geuthner. 
• Levin, I. (1985). The Quedlinburg Itala: The Oldest Illustrated Biblical Manuscript. Leiden: E.J. Brill. ISBN 9789004070936. 
• Maas, M., ур. (2005). The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781139826877. 
• Mainstone, Rowland J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church. New York: Thames and Hudson. ISBN 9780500279458. 
• Mango, Cyril (1963). „Antique Statuary and the Byzantine Beholder”. Dumbarton Oaks Papers. 17: 53‒75. JSTOR 1291190. doi:10.2307/1291190. 
• Mathews, Thomas F. (1971). The Early Churches of Constantinople: Architecture and Liturgy. University Park: Pennsylvania State University Press. 
• Mathews, Thomas F. (2005). „The Palace Church of Sts. Sergius and Bacchus in Constantinople”. Ур.: Emerick, J.J.; Delliyannis, D.M. Archaeology in Architecture: Studies in Honor of Cecil L. Striker. Mainz: von Zabern. ISBN 9783805334921. 
• Matthiae, Guglielmo (1987). Pittura romana del medioevo. Rome: Fratelli Palombi. ISBN 9788876212345. 
• Mazal, Otto (1998). Der Wiener Dioskurides: Codex medicus Graecus 1 der Österreichischen Nationalbibliothek. Graz: Akademische Druck u. Verlagsanstalt. ISBN 9783201016995. 
• Michelis, Panayotis A. (1946). An Aesthetic Approach to Byzantine Art. Athens. 
• Nordenfalk, Carl (1938). Die spätantiken Kanontafeln. Göteborg: O. Isacsons boktryckeri a.-b. 
• Onians, J. (1980). „Abstraction and Imagination in Late Antiquity”. Art History. 3: 1‒23. doi:10.1111/j.1467-8365.1980.tb00061.x. 
• Peschlow, Urs (1977). Die Irenenkirche in Istanbul. Tübingen: E. Wasmuth. ISBN 9783803017178. 
• Runciman, Steven (1987) [1954]. A History of the Crusades: The Kingdom of Acre and the Later Crusades. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521347723. 
• Spieser, J.-M. (1984). Thessalonique et ses monuments du IVe au VIe siècle. Athens: Ecole française d'Athènes. 
• Stein, D. (1980). Der Beginn des byzantinischen Bilderstreites und seine Entwicklung bis in die 40er Jahre des 8. Jahrhunderts. Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität. 
• Stylianou, Andreas; Stylianou, Judith A. (1985). The Painted Churches of Cyprus: Treasures of Byzantine Art. London: Trigraph for the A.G. Leventis Foundation. ISBN 9780950802619. 
• Theocharidou, K. (1988). The Architecture of Hagia Sophia, Thessaloniki, from its Erection up to the Turkish Conquest. Oxford: Oxford University Press. 
• Thiel, Andreas (2005). Die Johanneskirche in Ephesos. Wiesbaden: Isd. ISBN 9783895003547. 
• Volbach, Wolfgang Fritz (1976). Elfenbeinarbeiten der Spätantike und des frühen Mittelalters. Mainz: von Zabern. ISBN 9783805302807. 
• Weitzmann, Kurt (1981). Classical Heritage in Byzantine and Near Eastern Art. London: Variorum Reprints. 
• Weitzmann, Kurt (1984). Greek Mythology in Byzantine Art. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780860780878. 
• Wellesz, Emmy (1960). The Vienna Genesis. London: T. Yoseloff. 
• Wright, D. H. (1985). „The Date of the Vatican Illuminated Handy Tables of Ptolemy and of its Early Additions”. Byzantinische Zeitschrift. 78 (2): 355‒362. S2CID 194111177. doi:10.1515/byzs.1985.78.2.355. 
• Wright, D. (1986). „Justinian and an Archangel”. Studien zur Spätantiken Kunst Friedrich Wilhelm Deichmann Gewidmet. Mainz. III: 75‒79. 
• Wright, David Herndon (2001). The Roman Vergil and the Origins of Medieval Book Design. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 9780802048196. 
• Wright, David Herndon (1993). The Vatican Vergil: A Masterpiece of Late Antique Art. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520072404. 

Спољашње везе

• Overview of Byzantine architecture in Constantinople
• The temples of the new religion
• Christianization of the ancient temples
• Photographs and Plans of Byzantine Architecture in Turkey
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Byzantine Art”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.