Албрехт Пенк
| Албрехт Пенк | |
|---|---|
 Албрехт Пенк | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. септембар 1858. |
| Место рођења | Лајпциг,, Краљевство Саксонија |
| Датум смрти | 7. март 1945. (86 год.) |
| Место смрти | Праг,, Протекторат Чешка и Моравска, Нацистичка Немачка |
| Образовање | Универзитет у Лајпцигу Универзитет у Бечу |
| Породица | |
| Супружник | Ида Гангхофер |
| Деца | Фалтер Пенк, Илсе Пенк |
| Родитељи | Емил Пенк Елизабет Пенк |
| Научни рад | |
| Поље | Географија Геоморфологија Климатологија |
| Институција | Универзитет у Бечу Харвард универзитет Хумболтов универзитет |
| Ученици | Јован Цвијић, Едуард Бринкер, Алфред Мерц, Хуго Хасингер, Херман Лаугензал, Емил Мајнен, Алфред Грунд |
Албрехт Пенк (нем. Albrecht Penck; Лајпциг, 25. септембар 1858 — Праг, 7. март 1945) био је немачки географ и геолог. Посебно се посветио геоморфологији, климатологији и глацијацији.
Пенкови родитељи, мајка Елизабет и отац Емил Пенк били су књижари и трговци. 1886. године оженио се Илдом Гангхофер у Минхену. Са Илдом је имао двоје деце, Валтера и Елсе Пенк. Син Валтер се такође бавио геоморфологијом.[1]
Почеци
[уреди | уреди извор]Након завршетка средње школе, Пенк од 1875. студира хемију, ботанику, минерологију и геологију у Лајпцигу. Студије успешно завршава 1878. године.
Године 1879, после научног путовања кроз северну Немачку и јужну Скандинавију, објављује рад „Формирање стена у северној Немачкој“ (нем. Die Geschiebeformationen Norddeneutschlands). У њему први пут износи теорију о трострукој глацијацији на северу централне Европе. Након тога Пенк је постао и први професор географије на Универзитету у Минхену, а од 1885. прихватио је место на новоформираној катедри за физичку географију на Универзитету у Бечу. У Бечу је поред редовних предавања водио и студентске екскурзије.
Током студијских путовања обишао је Енглеску, Шпанију, Мароко, Шкотску, Ирску, Канаду, САД, Мексико, Египат, Јужну Африку, Хаваје, Јапан, Кину, Аустралију, Сибир и многа друга места.[2]
Пријатељство са Јованом Цвијићем
[уреди | уреди извор]У време док је предавао на Универзитету у Бечу, њега је похађао Јован Цвијић. Објављивањем своје докторске дисертације „Das Karstphänomen“, Цвијић је многе битне научнике тог времена заинетесовао за феномен краса, па и самог Пенка. Инспирисан Цвијићевим радом Пенк је 1899. године организовао екскурзију у Далмацији, Босни и Херцеговини, и тамо се бавио истраживањем краса. Пенк и Цвијић су од тада постали веома добри пријатељи и одржавали су везе све до краја Цвијићевог живота.[3]
Битни радови
[уреди | уреди извор]У раду са Едуардом Бринкером „Алпи током Леденог доба“ (нем. Die Alpen im Eiszeitalter), који је изашао у 3 тома у периоду 1901-1909, проценио је да је од последњег захлађења на Земљи прошло 20.000 година, а да је укупно трајање Плеистоцена 650.000 година. Пенк ту износи схватање да су се у току Плеистоцена сменила 4 ледена доба: Гинц, Миндел, Рис и Вирм.[4]
Године 1891. Пенк је израдио прву мапу у размеру 1:1000000
Достигнућа и награде
[уреди | уреди извор]
1906. је именован за управника одељења за географију на Хумболтовом универзитету (тада Фридрих Билхејм универзитет) и управника новоотвореног Института и музеја океанографије. Исте године постао је и члан Краљевске академије наука у Бечу. Током 1908/1909 предавао је на Јејлу и Универзитету Колумбија, као професор на размени. 1907. је остварио почасне докторате на Уневерзитету у Кејптауну и на Оксфорду, а 1927. и на Колумбији и Инзбруку.
Познати ученици
[уреди | уреди извор]Ученици су му били: Јован Цвијић, Едуард Бринкер, Алфред Мерц, Хуго Хасингер, Херман Лаугензал, Емил Мајнен, Алфред Грунд.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Albrecht Penck, http://www.britannica.com/biography/Albrecht-Penck
- ^ Penck, Albrecht Complete Dictionary of Scientific Biography 2008. http://www.encyclopedia.com/topic/Albrecht_Penck.aspx
- ^ М. Васовић, Јован Цвијић
- ^ Др. Д. Петровић, Др. П. Манојловић 2003. Геоморфологија. Београд: Универзитет у Београду - Географски факултет
Литература
[уреди | уреди извор]- Beck, Hanno: Albrecht Penck – Geograph, bahnbrechender Eiszeitforscher und Geomorphologe (1858—1945). In: Hanno Beck: Große Geographen. Pioniere – Außenseiter – Gelehrte. . Berlin: Dietrich Reimer Verlag. 1982. pp. 191. ISBN 978-3-496-00507-0. —212.
- Henniges, N.: "Sehen lernen": Die Exkursionen des Wiener Geographischen Instituts und die Formierung der Praxiskultur der geographischen (Feld-) Beobachtung in der Ära Albrecht Penck (1885—1906). In: Mitteilungen der Österreichischen Geographischen Gesellschaft, Band 156, Wien (2014). стр. 141-170.
- Pinwinkler, A.: "Hier war die große Kulturgrenze, die die deutschen Soldaten nur zu deutlich fühlten …" Albrecht Penck (1858—1945) und die deutsche „Volks- und Kulturbodenforschung“. In: Österreich in Geschichte und Literatur, Band 55, Wien (2011). стр. 180-191.
- Schaefer, I.: Der Weg Albrecht Pencks nach München, zur Geographie und zur alpinen Eiszeitforschung. In: Mitteilungen der Geographischen Gesellschaft in München, Band 74, München (1989). стр. 5-25.
- Schultz, H.-D.: "Ein wachsendes Volk braucht Raum." Albrecht Penck als politischer Geograph. In: Nitz, B.; Schultz, H.-D.; Schulz, M. (editors): 1810 – 2010: 200 Jahre Geographie in Berlin (= Berliner Geographische Arbeiten 115). Berlin 2010, pp. 91–135 [2. verb. u. erw. Auflage 2011, pp. 99–153.]
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
