Пређи на садржај

Биосфера

С Википедије, слободне енциклопедије
Биосферни парк у Закарпатској области, Украјина

Сви екосистеми Земље чине функционалну целину названу биосфера (сфера живота). Јединство живе и неживе природе не ограничава се на екосистеме, већ се протеже и на читаву планету Земљу. Овај термин је први пут 1885. године употребио аустријски научник Едвард Зис (нем. Eduard Suess), а данашњу дефиницију биосфере дао је Владимир Иванович Вернадскиј 1926. године[1].

Биосферу сачињавају делови осталих Земљиних сфера које су насељене живим бићима:

У биосфери се обједињују сви ступњеви организације живог света тако да биосфера представља врхунски биолошки систем.

Одликује специфичном структуром, која се огледа у одређеном просторном распореду биома:

  • хоризонталном и
  • вертикалном.

Хоризонталан распоред биома одређен је, пре свега, климатским условима. Идући од екватора ка половима, може се уочити извесна правилност у распореду различитих биома на обе Земљине полулопте. Вертикални распоред екосистема на копну у складу је са хоризонталним распоредом биома од екватора ка половима. Од подножја до планинских врхова температура опада и мења се клима па се у складу са тим смењују и екосистеми. Тако се лишћарске и четинарске шуме смењују ливадама и пашњацима, а планинске тундре и зона вечног леда налазе се на врховима планина.

Биогеохемијски циклуси

[уреди | уреди извор]

Функционисање биосфере огледа се у узајамној повезаности њених различитих екосистема на принципима кружења материје и једносмерном протицању енергије у глобалним размерама. Основне елементе (C, О, H, N и др.) организми уграђују у органска једињења у свом телу. Органска материја пролази кроз ланце исхране и на крају се разлаже и минерализује. Тако се основни елементи враћају у спољашњу средину, одакле поново могу да се искористе. Овај пут основних елемената представља биогеохемијске циклусе материје на Земљи, који се могу утврдити за сваки елемент посебно.

Угљеник се налази у атмосфери у облику угљен-диоксида и у хидросфери, растворен у води. У процесима фотосинтезе се као угљена киселина везује и гради органска једињења. Један део угљеника враћа се у атмосферу и воду у току дисања организама. Највећи део угљеника враћа се у спољашњу средину процесима труљења и врења, које врше гљиве и бактерије.

Знатна количина угљеника остаје дуже или краће време ван кружења. Понекад остаци угинулих организама, због посебних услова у којима се нађу (на дну океана, дубоко под земљом, у условима ниских температура где су процеси распадања успорени) не могу бити потпуно разложени. Од таквих остатака настају:

Њих човек користи као гориво па их тако поново укључује у кружење.

Кисеоник се налази у атмосфери (има га око 21%) и растворен у води. Користи се за процесе дисања организама, а враћа се у спољашњу средину процесом фотосинтезе.

Азот се налази у атмосфери, али га већина организама не узима директно из атмосфере. Само су неки организми (бактерије азотофиксатори које живе у симбиози са кореном биљака легуминоза) у стању да вежу атмосферски азот у органска једињења. Труљењем и разлагањем ових бактерија једињења азота прелазе у неоргански облик (нитрати) и доспевају у земљиште, одакле биљке могу да их користе. Тако се азот уграђује у органска једињења (аминокиселине, протеини, нуклеинске киселине, пигменти) прво у телу произвођача, а затим потрошача и разлагача. Разлагањем угинулих организама поново се у спољашњу средину ослобађају различите неорганске соли азота.

Кружење воде почиње њеним испаравањем са површине мора и океана, који представљају резервоаре воде на Земљи. Тиме настају масе облака који одлазе према копну где у облику падавина вода стиже до површине Земље. Са те површине она се различитим водотоковима поново враћа у мора и океане. Део воде са површине земље улази у састав живих бића, а затим, испаравањем и излучивањем, поново напушта ове организме. Сва вода се на крају враћа у мора и океане.

Активно учешће организама омогућује ток биогеохемијских процеса у биосфери. Кружење материје значајно је због тога што се једна те иста количина материје може користити безброј пута. Осим тога, у биосфери један облик једињења се непрестано смењује другим на рачун енергије која непрекидно једносмерно протиче.

На принципима кружења материје и протицања енергије заснива се живот.

  1. ^ Основе Екологије; Снежана Пешић, Крагујевац 2008.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Јанковић, М., Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.
  • Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.
  • Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.
  • Јанковић, М: Фитоекологија, Београд, 1986

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy