Бијафра
| Република Бијафра Republic of Biafra | |||
|---|---|---|---|
 Застава
| |||
 | |||
| Географија | |||
| Престоница | Енугу | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | енглески језик (званични) Игбо[1] | ||
| Облик државе | Република | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 30. мај 1967. | ||
| — Укидање | 15. јануар 1970. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 76.145,65 km² | ||
| Становништво | 13.500.000 (1967) | ||
| Валута | Бијафранска фунта | ||
| Земље претходнице и наследнице Бијафре | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Република Бијафра је била сецесионистичка држава која је постојала на територији данашње југоисточне Нигерије.[2] Постојала је од 30. маја 1967. до 15. јануара 1970.[3] Бијафру је насељавао народ Игбо,[1][4] који је предводио сецесију због економских, етничких, културних и религијских тензија између бројних народа Нигерије и оснивања Нигерије 1960. Издвајање Бијафре је довело до Нигеријског грађанског рата, који се завршио враћањем Бијафре под суверенитет Нигерије
Бијафру су признали Габон, Хаити, Обала Слоноваче, Танзанија и Замбија. Израел, Француска, Португал, Родезија, Јужноафричка Република и Ватикан нису званично признали Бијафру, али су јој пружали подршку.
Историја
[уреди | уреди извор]
Године 1960, Нигерија је постала независна од Уједињеног Краљевства.[2] Као и у другим новим афричким државама. границе нису биле усклађене с пређашњим територијама. У северном пустињском делу земље налазиле су се полуаутономне феудалне муслиманске државе, док су југ земље већином настањивали хришћани и анимисти. Нигеријске залихе нафте, која је примарни извор прихода земље, налазе се на југу државе.[5]
Након независности, Нигерија се нашла подељена на разне етничке групе: Хауса и Фулани на северу, Јоруба на југозападу и Игбо на југоистоку. Као одговор на побуне од годину дана раније, у којима је погинуло око 30.000 Игбоа, а око милион постало избеглице, у јануару 1966, група источних Игбоа спровела је војну побуну чији је циљ било издвајање из Нигерије. У то је време на власт дошао Јакубу Говон. У тадашњим сукобима погинуло је неколико хиљада Игбоа.
У јануару 1967, војни вође и функционери сваке регије договорили су се у Абури о лабавој конфедерацији између регија. Након неког времена, источњаци су одбацили план помирења и 26. маја одлучили се на одцепљење од Нигерије. Дана 30. маја војни функционер Источне регије Чуквуемека Одумегву Оџукву прогласио је Републику Бијафру, читајући имена источњака који су погинули у насиљу после државног удара.[5] Због залиха нафте у том подручју избијају сукоби.
Рат
[уреди | уреди извор]
Након тога, Савезна војна влада (ФМГ) започела је акције како би поновно припојила Источну регију. Иако у почетку нису имали успеха, касније је ФМГ почео да осваја територије, те су до 1968. смањили територију Бијафре на једну десетину изворне територије.[6]
У септембру 1968, савезна влада започела је с последњом офанзивом. Иако у почетку та акција није имала успеха, касније је ФМГ пробила бијафријску одбрану. Дана 30. јуна 1969, нигеријска је влада забранила помоћ Црвеног крста Бијафри. Након две недеље допуштена је лекарска помоћ, уз ограничење помоћи у храни. У јуну 1969, Оџукву је позвао Уједињене нације да договори прекид ватре. Савезна влада је тад позвала Бијафру на предају. Након акција у децембру, Оџукву је побегао у Обалу Слоноваче остављајући начелника штаба Филипа Ефијонга на челу владе. Ефијонг је у јануару позвао на прекид ватре, те се предао ФМГ-у. У том раздобљу је око милион људи умрло од последица рата и глади.[7][8]
Географија
[уреди | уреди извор]
Територија Бијафре обухватала је око 76.000 km² територије данашње југоисточне Нигерије[9], а граничила је с Нигеријом на северу и Камеруном на истоку. На југу је Бијафра излазила на Гвинејски залив. Реке Крос и Нигер су преко Бијафре улазиле у Атлантски океан. У том подручју Нигерије нађене су велике залихе нафте.
Клима
[уреди | уреди извор]У Бијафри влада тропска клима с израженим сувим и кишним сезонама. Кишна сезона траје од априла до октобра, а карактеришу је обилне падавине и висока влажност. У раздобљу између јуна и јула, падне око 360 мм кише. Дневне температуре варирају између 22 и 30 °C. Сушна сезона траје од новембра до априла. Падавине у фебруару износе само 16 мм. У том раздобљу температуре варирају од 20 °C ноћу, те до 36 °C дању.[10]
Језик
[уреди | уреди извор]Најговоренији језик у Бијафри био је игбо.[11] Овај језик састоји се од хиљада различитих дијалеката. Такође уз игбо, у Бијафри су се говорили и разни други језици, као ибибио и иџо.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Smith, Daniel Jordan (3. 3. 2011). „Legacies of Biafra: Marriage, 'Home People' and Reproduction Among the Igbo of Nigeria”. Africa. 75 (1): 30—45. S2CID 144755434. doi:10.3366/afr.2005.75.1.30. „In 1967, following a succession of military coups and interethnic violence, the predominantly Igbo-speaking region of south-eastern Nigeria attempted to secede, declaring the independent state of Biafra”
- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 144. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Daly, Samuel Fury Childs (2020). A History of the Republic of Biafra: Law, Crime, and the Nigerian Civil War. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-84076-7. S2CID 225266768. doi:10.1017/9781108887748.
- ^ Lewis, Peter (2007). Oil, Politics, and Economic Change in Indonesia and Nigeria. University of Michigan Press. стр. 78. ISBN 9780472024742. „setting in motion a chain of social conflicts that culminated in the attempted secession of Igbo nationalists in 1967”
- ^ а б Barnaby Philips (13. 01. 2000). „Biafra: Thirty years on” (HTML). BBC (на језику: engleski).
- ^ „On This Day (30 June)” (HTML). BBC.
- ^ Brooke, James. „Few Traces of the Civil War Linger in Biafra” (HTML). New York Times (на језику: engleski).
- ^ Murray, Senan. „Reopening Nigeria's civil war wounds” (HTML). BBC (на језику: engleski).
- ^ „Introducing the Republic of Biafra” (HTML). Government of the Republic of Biafra (на језику: engleski). Biafra Land.
- ^ „Igbo insight guide to Enugu and Igboland's Culture and Language”.
- ^ Ònyémà Nwázùé. „INTRODUCTION TO THE IGBO LANGUAGE”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hersh, Seymour M.. The Price of Power, Kissinger in the Nixon White House, pages 141–146
- Baxter, Peter (2015). Biafra: The Nigerian Civil War 1967–1970. Helion and Company. ISBN 9781910777473.
- Achebe, Chinua. (2012). There Was a Country. Penguin Press. ISBN 978-1-59420-482-1.. ()
- Chuku, Gloria. "Women and the Nigeria-Biafra war." in Postcolonial Conflict and the Question of Genocide (Routledge, 2017) pp. 329–359.
- Daly, Samuel Fury Childs (2020). A History of the Republic of Biafra: Law, Crime, and the Nigerian Civil War,. Cambridge University Press. online review
- Diamond, Larry. Class, Ethnicity and Democracy in Nigeria: The Failure of the First Republic. ISBN 0-333-39435-6.. Basingstoke, UK: Macmillan Press, 1988.
- Draper, Michael I. Shadows : Airlift and Airwar in Biafra and Nigeria 1967–1970. ISBN 1-902109-63-5.
- Dudley, Billy. Instability and Political Order: Politics and Crisis in Nigeria
- Ejibunu, Hassan Tai: Nigeria's Delta Crisis: Root Causes and Peacelessness – EPU Research Papers: Issue 07/07, Stadtschlaining 2007
- Ekwe-Ekwe, Herbert. The Biafra War: Nigeria and the Aftermath. ISBN 0-88946-235-6.. African Studies, Volume 17. Lewiston, NY: Edwin Mellen Press, 1990.
- Griffin, Christopher (2015). „French military policy in the Nigerian Civil War, 1967–1970”. Small Wars & Insurgencies. 26 (1): 114—135. S2CID 143967690. doi:10.1080/09592318.2014.959766.
- Heerten, Lasse; Moses, A. Dirk (2014). „The Nigeria–Biafra war: postcolonial conflict and the question of genocide”. Journal of Genocide Research. 16 (2–3): 169—203. doi:10.1080/14623528.2014.936700
. - Jowett, Philip S. (2016). Modern African Wars (5). The Nigerian-Biafran War 1967–70. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 9781472816092.
- Kirk-Greene, A.H.M. The Genesis of the Nigerian Civil War and the Theory of Fear (PDF). ISBN 91-7106-085-5. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 01. 2016. г. Приступљено 06. 07. 2023.. Scandinavian Institute of African Studies. Research Report No. 27. Uppsala Offset Centre AB, 1975.
- Korieh, Chima J. (децембар 2013). „Biafra and the discourse on the Igbo Genocide”. Journal of Asian and African Studies (на језику: енглески). 48 (6): 727—740. ISSN 0021-9096. S2CID 145067114. doi:10.1177/0021909613506455.
- Levey, Zach. "Israel, Nigeria and the Biafra civil war, 1967–70". Journal of Genocide Research 2–3, 2014.
- Madiebo, Alexander A. The Nigerian Revolution and the Biafran War. Fourth Dimension Publishers, 1980.
- Njoku, H. M. A Tragedy Without Heroes: The Nigeria—Biafra War. ISBN 978-156-238-2.. Enugu: Fourth Dimension Publishing Co., Ltd., 1987.
- Obe, Peter Nigeria – A decade of crisis in pictures. Peter Obe Photo Agency, Lagos, 1971.
- Ojiaku, Chief Uche Jim. (2007). Surviving the Iron Curtain: A Microscopic View of What Life Was Like, Inside a War-Torn Region. ISBN 1-4241-7070-2.. ; ISBN 978-1-4241-7070-8
- Omaka, Arua Oko (2018). „Conquering the Home Front: Radio Biafra in the Nigeria–Biafra War, 1967–1970.”. War in History. 25 (4): 555—575..
- Pierri, Bruno (2013). „A New Entry into the World Oil Market: Nigeria and Its Relations with the Atlantic Powers, 1967–1973”. Eunomia. Rivista Semestrale di Storia e Politica Internazionali. 1 (2).
- Case Study
- Stremlau, John J. (2015). The International Politics of the Nigerian Civil War, 1967–1970. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9781400871285.
- Stevenson, John A. (2014). „Capitol gains: How foreign military intervention and the elite quest for international recognition cause mass killing in new states”. S2CID 155490944.
- Uche, Chibuike. "Oil, British Interests and the Nigerian Civil War". Journal of African History 49, 2008.
- Ugwueze, Michael I (2021). „Biafra War Documentaries: Explaining Continual Resurgence of Secessionist Agitations in the South-East, Nigeria.”. Civil Wars. 23 (2): 207—233..
- Zumbach, Jan. On Wings of War: My Life as a Pilot Adventurer.
- Falola, Toyin, and Ogechukwu Ezekwem, eds (2016). Writing the Nigeria-Biafra War. Boydell & Brewer..
- Nwosu, Maik. "The Muse of History and the Literature of the Nigeria-Biafra War." in Routledge Handbook of Minority Discourses in African Literature (Routledge, 2020) pp. 276–291.
- O'Sullivan, Kevin (2014). „Humanitarian encounters: Biafra, NGOs and imaginings of the Third World in Britain and Ireland, 1967–70”. Journal of Genocide Research. 16 (2–3): 299—315. S2CID 71299457. doi:10.1080/14623528.2014.936706. hdl:10379/6616 .
- Ojaide, Tanure, and Enajite Eseoghene Ojaruega, eds (2021). The Literature and Arts of the Niger Delta. Taylor & Francis. online.
- Ojaruega, Enajite Eseoghene. "From the Niger Delta’s viewpoint: The Nigerian Civil War literature." in The Literature and Arts of the Niger Delta (Routledge, 2021) pp. 206–217.
- Ojaruega, Enajite E. "Beyond Victimhood: Female Agency in Nigerian Civil War Novels." CLCWeb: Comparative Literature and Culture 23.4 (2022): 2+ online.
- Roy-Omoni, Alex (2021). „Sleeping Crocodiles are not Dead: Echoes of The Civil War in Contemporary Niger Delta Poetry.”. African Journal of Rhetoric. 13 (1): 261—281..
- Odu, P.J. (2009). The Future That Vanished: A Biafra Story. Xlibris (self-published). ISBN 9781441539724.
- Vidal, João M. (September—October 1996). „Texans in Biafra: T-6Gs in Use in the Nigerian Civil War”. Air Enthusiast (65): 40—47. ISSN 0143-5450. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Venter, Al J. (2015). Biafra's War 1967-1970: A Tribal Conflict in Nigeria That Left a Million Dead. Helion & Company. ISBN 978-1-910294-69-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- (језик: енглески) Незванична страница Бијафре
- (језик: француски) Подаци о Бијафри
- „Republic of Biafra collection око 1968–1970”. E.U. Libraries. Emory University. 1968—1970. „Stuart A. Rose Manuscript, Archives, and Rare Book Library”.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
