Матје Кереку
| Матје Кереку | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Матје Кереку 2006. године | |||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 2. септембар 1933. | ||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Куафра, Дахомеј | ||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 14. октобар 2015. (81/82 год.) | ||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Котону, | ||||||||||||||||||||||
| Религија | Евангелиста | ||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | НРПБ (1975-1990) | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Матје Кереку (фр. Mathieu Kérékou; Куафра, 2. септембар 1933 − Котону, 14. октобар 2015) био је председник Бенина од 1972. до 1991. и од 1996. до 2006. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 2. септембра 1933. године у Куафри у тадашњој француској колонији Дахомеј. Завршио је војне школе у Малију и Сенегалу,[1] након чега је служио у војсци. Након стицања независности Дахомеја, био је од 1961. до 1963. године ађутант председника Хуберта Маге.[2] Након што је Морис Куандете дошао на власт 1967. године, Кереку је постао члан Војног револуционарног већа.[2][3] Од 1968. до 1970. године, завршио је француске војне школе.[2] Након тога га је Мага промакнуо у мајора и заповедника паравојне јединице.[2][3]
Председник НР Бенина
[уреди | уреди извор]Кереку је војним ударом преузео власт у Дахомеју 26. октобра 1972. године,[1] укинувши тиме ротациони систем тројице председника.[4] Иако је Кереку у почетку одбијао комунизам, капитализам и социјализам, 30. новембра 1974. године, обзнанио је прихватање марксизма-лењизима као службене државне идеологије.[5] Дахомеј је годину дана после преименован у Народну Републику Бенин. Национализоване су банке и нафтна индустрија. Народна револуционарна партија Бенина била је једина легална партија. Године 1980, Кереку је изабран за председника Револуционарне народне скупштине. Службу у војсци напустио је 1987. године.[6]
Народна скупштина је у августу 1989. године поново изабрала Керекуа за председника, али је услед студентских немира и лошег економског стања био присиљен да у децембру исте године укине марксизам-лењинизам као државну идеологију.[7] Народна скупштина је изгласала неповерење Керекуу, али он није деловао против одлуке.[4] У марту 1991. године, одржани су вишепартијски избори у којима је победио Нисифор Согло, док је Кереку освојио 32% гласова у другом кругу гласања.[8] Након избора повукао се из политике.
Председник Републике Бенин
[уреди | уреди извор]До 1996. године, Соглова владавина постала је непопуларна због неуспешног провођења економских реформи и диктаторског понашања.[6] У другом кругу председничкх избора у марту 1996. године, Кереку је однео победу и поново постао председник.[8][3] Кереку је поново победио на изборима у марту 2001. године, али га је противкандидат Согло оптужио за изборну превару. Кереку је за време свог другог мандата додатно либерализовао економију и укључио Бенин у неколико међународних мировних мисија у неким афричким државама.
Након истека мандата у марту 2006. године, није имао право на поновно кандидовање, јер је устав бранио кандидовање старијима од 70 година. На новим изборима, 19. марта,[8] победио је Јаји Бони, а Кереку је напустио Уред председника 6. априла.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б "Après 29 ans de pouvoir, le Président Kérékou tire sa révérence", IRIN, 6 April 2006.
- ^ а б в г Profiles of People in Power: The World's Government Leaders (2003). стр. 55.
- ^ а б в 'Kunle Amuwo, "The State and the Politics of Democratic Consolidation in Benin, 1990-1999", in Political Liberalization and Democratization in Africa (2003), ed. Ihonvbere and Mbaku.
- ^ а б Samuel Decalo, "Benin: First of the New Democracies", in Political Reform in Francophone Africa (1997), ed. Clark and Gardinier.
- ^ Victor T. Le Vine, (2004). Politics in Francophone Africa. стр. 145..
- ^ а б Abiodun Onadipe, "The return of Africa's old guard - former African leaders, mostly dictators, bid for a return to power", Contemporary Review, August 1996.
- ^ "Upheaval in the East; Benin, Too, Gives Up Marxism for Reforms", Reuters (The New York Times), December 9, 1989.
- ^ а б в Elections in Benin, African Elections Database.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
