Patrijarh moskovski Nikon
| Nikon | |
|---|---|
|
| |
| Datum rođenja | 7. maj 1605. |
| Mesto rođenja | Valjdemonovo (Rusko carstvo) |
| Datum smrti | 17. avgust 1681. |
| Mesto smrti | Terapontov manastir (Rusko carstvo) |
| Grob | Belozerski manastir |
| Zvanje | patrijarh moskovski i sve Rusije |
| Redosled | 6. |
| Godine | 1652 — 1666 |
| Prethodnik | Josif |
| Naslednik | Joasaf II |
| Zvanje | mitropolit novgorodski |
| Godine | 1649 — 1652 |
| Prethodnik | Afonij |
| Naslednik | Makarij |
Patrijarh moskovski Nikon je bio patrijarh Ruske pravoslavne crkve u periodu od 1652. do 1660. godine.
Rođen je u mestu Valjdemonovo u Nizgorodskoj guberniji pod imenom Nikita. Sa obrazovanjem je počeo u Zitovskom manastru, a zatim je postao sveštenik. Pošto su mu umrla sva deca, dogovorio se sa suprugom da oboje odu u manastir i zamonaše se.
U početku je bio u Belozerskom manastiru, a 1642. godine odlazi u Kozeozersku pustinju. Godine 1646. postao je iguman u Novospasovskom manastiru u Moskvi, i tamo se zbližio sa carem Aleksejem I Mihailovičem. [1]
Za novgorodskog mitropolita je izabran 1648. godine.
Nakon smrti patrijarha Josifa 1652. godine izabran je za patrijarha moskovskog. Kao patrijarh sve Rusije pokrenuo je reformu crkvenog bogosluženja koja je imala za cilj jednoobraznosti praktičnog bogoslužbenog života po grčkim uzorima. Patrijarh je jasno shvatio ovaj zadatak, ali je pred sobom imao nasleđen veliki uticaj i mešanje carske vlasti u poslove Crkve. On je lično smatrao da to nije dobro i da Crkva treba da se oslobodi preteranog uticaja svetovne vlasti. Prenos moštiju Svetog Filipa iz Soloveckog manastira u Moskvu 1652. godine izvršen u tom smislu.
Prvo što je Nikon učinio u pravcu crkvene reforme jeste donošenje propisa (1653) kojima se umesto kolenopoklonjenja ima vršiti običan poklon do pojasa, činjenje znaka krsta sa tri, a ne sa dva prsta. Ovim patrijarhovim odredbama oštro su se usprotivili takozvani revnitelji: Avakum, Neronov, Longin i drugi. Sledeće reforme Nikon pokušava da sprovodi preko odluka sabora. Tako je sabor 1654. godine doneo odluku o reformi novotarija u ruskim bogoslužebnim knjigama, ali po uzoru na grčku bogoslužbenu praksu. Nikon je surovo kažnjavao one koji su se protivili reformama. Ubrzo je kažnjen episkop Pavle Kolomenski. Nikonovim reformama bio je uvređen, makar za mnoge, ruski nacionalni i duhovni ponos. Obe strane, pristalice crkvenih reformi i revnitelji, bili su, po oceni ruskih teologa, slabi bogoslovi i pridavali su previše veliki značaj samim obredima, kao da se radi o samoj suštini vere i o dogmatima.
Patrijarh Nikon se za mišljenje obratio Pajsiju, carigradskom patrijarhu, koji mu je odgovorio jednom gramatom u kojoj je uglavnom odobravao izvesne obredne specifičnosti u pomesnim nacionalnim Crkvama.
Godine 1655. iskorišćen je u Moskvi boravak antiohijskog patrijarha Makarija, i održan je sabor na kome je zvanično odobren Služebnik, preveden sa grčkog jezika. Sam Nikon nije znao grčki jezik, a bogoslužbene reforme je sprovodio uglavnom po novim grčkim izdanjima bogoslužbenih knjiga iz Venecije. U sprovođenju reforme stvarao se sve veći otpor. Tome je svakako doprineo i sam patrijarh svojom netaktičnošću: proklinjao je neistomišljenike i progonio ih.
Nešto kasnije je ipak priznao ispravnost i jednih i drugih knjiga, starih i novih, slovenskih i grčkih. Postao je tolerantan, ali prekasno, došlo je do raskola, zagovornici starog obreda organizovali su svoju crkvenu hijerarhiju Staroobredne crkve, što nije prevaziđeno do današnjih dana.
Patrijarh Nikona je radio dosta na tome da Crkvu oslobodi od svetovne vlasti: Uvećavao je patrijaršijski posede i patrijaršijski imanja, koja su bila u svemu izuzeta od državne vlasti i nadzora. Na njima je patrijarh bio gospodar. Više puta je u odsustvu zamenjivao cara i obavljao čisto državne, carske poslove. Kada je car bio na vojnom pohodu u Poljskoj i Litvaniji (1654—1656), on ga je zamenjivao u državnim poslovima. Nosio je zvanično u tituli i „veliki gosudar“. Carska i patrijaršiska vlast u to vreme u Rusiji predstavljale su dve ravnopravne i odvojene snage. U predgovoru Služebniku iz 1655. godine stoji da su car i patrijarh „dva velika dara“, „premudra dvojica“, koje je Bog izabrao.
Otvoreni sukob cara i patrijarha počeo je od 1658. godine. Car Aleksije sve više, u odnosu na patrijarha, a i inače, pokazuje samodržavlje, samovlašće. Osporavao je javno patrijarhu da u tituli ima i „veliki gosudar“, ne želi da prisustvuje patrijarhovim bogosluženjima, više mu ne ukazuje poštovanje kao „ocu i pastiru“. Patrijarh Nikon je, revoltiran, napustio patrijaršiski tron 1660. godine i povukao se u Voskresenski manastir. Sabor 1666. godine nije doneo nikakve odluke po pitanju patrijarha, on nije ni osuđen ni opravdan.
Nikon je iz manastira kritikovao cara i njegovu vladavinu, zatim njegovo nezakonito i protivkanonsko gospodarenje Crkvom. Pisao je: „Car voli Crkvu kao David Urijevu ženu Vitsaveju“. Car Aleksije je bio rad da sabor iz 1662. godine reši ovaj spor, pošto je u Moskvi boravio mitropolit Pajsije Ligaridis, ali je sabor održan tek 1666. godine. Naime, iskorišćen je boravak antiohijskog patrijarha Makarija i aleksandrijskog patrijarha Pajsija, pa je sabor osudio patrijarha Nikona. Glavni tužilac bio je sam car. Nikon je proglašen krivim što je hulio na cara i na celu Rusku crkvu. Bio je zatočen u Terapontovom manastiru, gde je ostao do smrti, 17. avgusta 1681. godine.
Poslednje godine života proveo je u dosta teškim uslovima u Belozerskom manastiru (1676—1681). Sahranjen je sa patrijaršiskim počastima.
- ↑ Н. И. Костомаров. Русская история в жизнеописаниях ее главнейших деятелей. Отдел 2. Глава 4. Патриарх Никон Arhivirano 2011-07-09 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 15. 4. 2013.
- Иван Шушерин, Известие о рождении и воспитании и житии святейшего Никона, патриарха Московского и всея России // Патриарх Никон — протопоп Аввакум. М., 1997.
- Зызыкин М. В., Патриарх Никон. Его государственные и канонические идеи. Варшава, 1931—1938. Т. И—ИИИ.
- Каптерев Н. Ф. [хттп://www.седмитза.ру/теxт/439627.хтмл[mrtav link] Патриарх Никон и царь Алексей Михайлович]. Т. 1—2 М., 1996.
- Субботин Н. И. [хттп://www.вецхное.инфо/либрарy/СубботинН-Дело-патр-Никона.пдф/виеw[mrtav link] Дело патриарха Никона]. М., 1862.
- Лифшиц А. Л. Документы о поставках продовольствия и других запасов ссыльному Патриарху Никону в Ферапонтов монастырь // Вестник церковной истории. 2010. № 1—2 (17—18). С. 5—16.
- Патриарх Никон: трагедия русского раскола (сборник статей). М.: ДАРЪ, 2006 г. ИСБН 5-485-00069-X.
- [хттп://www.мемоирс.ру/рархтмл/1147ПетрАлеx.хтм[mrtav link] Петр (Алексеев), протоиерей. Всеподданнейшее письмо протоиерея Алексеева к императору Павлу Петровичу] // Русский архив, 1863. — Вып. 8/9. — Стб. 697—707. — Под загл.: Рассказ Петра Великого о патриархе Никоне.
- Царь Алексей Михайлович и патриарх Никон. М.: Музеи Московского Кремля, 2006 г. ИСБН 5-901685-89-X.
- Севастьянова С. К. Переписка патриарха Никона с иконийским митрополитом Афанасием // Древняя Русь. Вопросы медиевистики 2004. № 3(17). С. 87—97.
- Богданов А. П. Патриарх Никон // Вопросы истории, № 1. 2004. С. 51—117.
- «Патриарх Никон. Рожденный на земле Нижегородской». Н. Новгород: РИДО, 2007. Составители архим. Тихон (Затёкин), О. В. Дёгтева и др.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.