Извор странице Симеон II Антиохијски

{{Верски поглавар|звање=Патријарх антиохијски и свег истока|године=(око 1206 - око 1240-1205)
| претходник=Доротеј
| наследник=Давид
| право_име=Ибн Абу Шаиб
}}

'''Патријарх Симеон II''', звани Ибн Абу Шаиб ({{Јез-грч|Συμεων Β΄ Αντιοχειας}}) - [[Антиохијски патријарси|антиохијски православни патријарх]] (око 1206 - око 1240-1205)<ref>{{Cite web|url=http://ww1.antiochian.org/patofant/primates|title=Primates of the Apostolic See of Antioch {{!}} Antiochian Orthodox Christian Archdiocese|website=ww1.antiochian.org|access-date=2024-02-18|archive-date=23. 02. 2020|archive-url=https://web.archive.org/web/20200223233528/http://ww1.antiochian.org/patofant/primates|url-status=}}</ref>.

== Биографија ==
Симеон II Ибн Абу Шаиб припадао је арапском говорном становништву мелкита у северној [[Сирија|Сирији]]. Почетком [[13. век|13. века]] био је клирик у [[Антиохија|Антиохији]]. Време службе Симеона Ибн Абу Шаиба поклопило се са Ратом за антиохијско наслеђе (1198-1219) између [[Боемунд IV од Антиохије|Боемонда IV]]  и краља [[Левон II|Левона II]], који се борио за права свог нећака, [[Ремон-Рупен|Рејмонда-Рупена]], принца од Антиохије. Главна снага која је ујединила становнике Антиохије и супротставила се амбицијама краља [[Киликијска Јерменија|Киликијске Јерменије]] била је Антиохијска заједница, која је ујединила и Латине и православне становнике града. Пошто је кнезу Боемонду IV била преко потребна подршка православног становништва Антиохије и градске заједнице, а да је, истовремено, био у акутном сукобу са латинском црквом, дозволио је свештенству и становништву да изаберу православног патријарха. То је био антиохијски клирик Симеон Абу Шаиб, чији је избор, посвећење и устоличење извршено у Антиохији [[1206|1206.]] године<ref>{{Cite journal|last=Barr|first=James|date=1973|title=Joshua Blau: On pseudo-corrections in some Semitic languages. (Publications of the Israel Academy of Sciences and Humanities. Section of Humanities.) 153, [2] pp. Jerusalem: Israel Academy of Sciences and Humanities, 1970.|url=http://dx.doi.org/10.1017/s0041977x00098116|journal=Bulletin of the School of Oriental and African Studies|volume=36|issue=1|pages=130–131|doi=10.1017/s0041977x00098116|issn=0041-977X}}</ref>.

Пошто су од времена друге византијске владавине у северној [[Сирија|Сирији]] (дакле од краја 10. века) антиохијске православне патријархе постављали заправо цареви, а од [[996|996.]] бирани из реда свештенства [[Аја Софија|Аја Софије]] Цариградске и рукоположеног од [[Васељенски патријарх|васељенских патријараха]] у [[Цариград|Цариграду]], Симеон се показао као први сиријски православац (мелкит), по вољи локалног становништва и свештенства, без интервенција Византије<ref>{{Cite journal|date=1983|title=Bernard Hamilton. &lt;italic&gt;The Latin Church in the Crusader States: The Secular Church&lt;/italic&gt;. London: Variorum Publications. 1980. Pp. x, 409|url=http://dx.doi.org/10.1086/ahr/88.1.96|journal=The American Historical Review|doi=10.1086/ahr/88.1.96|issn=1937-5239}}</ref>.

Због свог ретког и прагматичног покровитељства православне црквене хијерархије, принц Боемонд и становништво били су екскомуницирани од стране латинског патријарха Петра Ангулема; међутим, сам кнез, његови саборци и витезови почели су да присуствују службама православног патријарха и да примају свете тајне од Симеона и његовог свештенства. Остало је нејасно да ли је патријарх Симеон служио у Саборном храму Светог Петра или је, што се чини вероватнијим, остао са својим свештенством у велелепној цркви Пресвете Богородице коју је саградио [[Justinijan I Veliki|Јустинијан I Велики]].

Око [[1210|1210.]] године, кнез Боемонд се измирио са Латинском црквом, што је приморало патријарха Симеона да напусти [[Антиохија|Антиохију]] [[1211|1211.]] године<ref>{{Cite journal|last=Selunina|first=N.V.|last2=Kostikova|first2=S.A.|date=2013-09-01|title=Национальные отношения во время великой отечественной войны на Дону и в Краснодарском крае|url=http://dx.doi.org/10.15535/68|journal=The Russian Academic journal|volume=25|issue=3|doi=10.15535/68|issn=2221-9544}}</ref>. Међутим, управо у том периоду га је у Киликијској Јерменији радосно примио краљ Левон Рубенид. Знатан део становништва Киликије (нарочито њен низијски део и богати градови – [[Тарс]], Сис, Аназар, [[Адана]], [[Исаврија|Исаурија]] [[Селеукија|Селевкија]]) били су православни; део племства и „барона” Киликијске Јерменије представљало је и римско и јерменско-халкидонско племство. Требајући њихову подршку, Левон је ступио у сукоб са Апостолском столицом и прихватио патријарха Симеона, преневши му Саборну цркву Светог Павла у [[Тарс|Тарсу]] и многе друге црквене земље и храмове које је раније заузимало латинско свештенство.

Патријарх Симеон II Ибн Абу Шаиб је провео следећих тридесет година своје службе у оквиру Киликијске Јерменије и [[Никејско царство|Никејског царства]] Римљана, уживајући подршку јерменских краљева и никејског базилеја [[Јован III Дука Ватац|Јована III Дуке Ватаца]]. Истовремено је наставио да одржава везе са православним заједницама и манастирима Антиохијско-Трипољске кнежевине.

Последњи помен патријарха Симеона II датира из [[1242|1242.]] године.

== Извори ==
<references />
{{Антиохијски патријарси}}
[[Категорија:Антиохијски патријарси]]