Пређи на садржај

Симеон II Антиохијски

С Википедије, слободне енциклопедије
Симеон II Антиохијски
Лични подаци
Световно имеИбн Абу Шаиб
Патријарх антиохијски и свег истока
Године(око 1206 - око 1240-1205)
ПретходникДоротеј
НаследникДавид

Патријарх Симеон II, звани Ибн Абу Шаиб (грч. Συμεων Β΄ Αντιοχειας) - антиохијски православни патријарх (око 1206 - око 1240-1205)[1].

Биографија

[уреди | уреди извор]

Симеон II Ибн Абу Шаиб припадао је арапском говорном становништву мелкита у северној Сирији. Почетком 13. века био је клирик у Антиохији. Време службе Симеона Ибн Абу Шаиба поклопило се са Ратом за антиохијско наслеђе (1198-1219) између Боемонда IV и краља Левона II, који се борио за права свог нећака, Рејмонда-Рупена, принца од Антиохије. Главна снага која је ујединила становнике Антиохије и супротставила се амбицијама краља Киликијске Јерменије била је Антиохијска заједница, која је ујединила и Латине и православне становнике града. Пошто је кнезу Боемонду IV била преко потребна подршка православног становништва Антиохије и градске заједнице, а да је, истовремено, био у акутном сукобу са латинском црквом, дозволио је свештенству и становништву да изаберу православног патријарха. То је био антиохијски клирик Симеон Абу Шаиб, чији је избор, посвећење и устоличење извршено у Антиохији 1206. године[2].

Пошто су од времена друге византијске владавине у северној Сирији (дакле од краја 10. века) антиохијске православне патријархе постављали заправо цареви, а од 996. бирани из реда свештенства Аја Софије Цариградске и рукоположеног од васељенских патријараха у Цариграду, Симеон се показао као први сиријски православац (мелкит), по вољи локалног становништва и свештенства, без интервенција Византије[3].

Због свог ретког и прагматичног покровитељства православне црквене хијерархије, принц Боемонд и становништво били су екскомуницирани од стране латинског патријарха Петра Ангулема; међутим, сам кнез, његови саборци и витезови почели су да присуствују службама православног патријарха и да примају свете тајне од Симеона и његовог свештенства. Остало је нејасно да ли је патријарх Симеон служио у Саборном храму Светог Петра или је, што се чини вероватнијим, остао са својим свештенством у велелепној цркви Пресвете Богородице коју је саградио Јустинијан I Велики.

Око 1210. године, кнез Боемонд се измирио са Латинском црквом, што је приморало патријарха Симеона да напусти Антиохију 1211. године[4]. Међутим, управо у том периоду га је у Киликијској Јерменији радосно примио краљ Левон Рубенид. Знатан део становништва Киликије (нарочито њен низијски део и богати градови – Тарс, Сис, Аназар, Адана, Исаурија Селевкија) били су православни; део племства и „барона” Киликијске Јерменије представљало је и римско и јерменско-халкидонско племство. Требајући њихову подршку, Левон је ступио у сукоб са Апостолском столицом и прихватио патријарха Симеона, преневши му Саборну цркву Светог Павла у Тарсу и многе друге црквене земље и храмове које је раније заузимало латинско свештенство.

Патријарх Симеон II Ибн Абу Шаиб је провео следећих тридесет година своје службе у оквиру Киликијске Јерменије и Никејског царства Римљана, уживајући подршку јерменских краљева и никејског базилеја Јована III Дуке Ватаца. Истовремено је наставио да одржава везе са православним заједницама и манастирима Антиохијско-Трипољске кнежевине.

Последњи помен патријарха Симеона II датира из 1242. године.

  1. ^ „Primates of the Apostolic See of Antioch | Antiochian Orthodox Christian Archdiocese”. ww1.antiochian.org. Архивирано из оригинала 23. 02. 2020. г. Приступљено 2024-02-18. 
  2. ^ Barr, James (1973). „Joshua Blau: On pseudo-corrections in some Semitic languages. (Publications of the Israel Academy of Sciences and Humanities. Section of Humanities.) 153, [2] pp. Jerusalem: Israel Academy of Sciences and Humanities, 1970.”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 36 (1): 130—131. ISSN 0041-977X. doi:10.1017/s0041977x00098116. 
  3. ^ „Bernard Hamilton. <italic>The Latin Church in the Crusader States: The Secular Church</italic>. London: Variorum Publications. 1980. Pp. x, 409”. The American Historical Review. 1983. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/88.1.96. 
  4. ^ Selunina, N.V.; Kostikova, S.A. (2013-09-01). „Национальные отношения во время великой отечественной войны на Дону и в Краснодарском крае”. The Russian Academic journal. 25 (3). ISSN 2221-9544. doi:10.15535/68. 
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy