Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака

Већници ЗАВНО Санџака у Пљевљима, новембра 1943. године

Подручје у надлежности Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС-а), 1943.1945 године

Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС) је било највише политичко и представничко тело народа Санџака, током Народноослободилачког рата народа Југославије од 1943. до 1945. године. Оно је руководило Народноослободилачком борбом народа Санџака и радом Народноослободилачких одбора на ослобођеној територији Санџака. У току НОР-а одржана су два заседања ЗАВНО Санџака.

Историјат

Оснивање

Идеја за стварање ЗАВНО Санџака, потекла је Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, на основу опредељења удружења студента Београдског универзитета који су били из Санџака и који су се пре почетка Другог светског рата залагали за добијање аутономије Санџака.

У писму упућеном у јесен 1943. године Ивану Милутиновићу, делегату ЦК КПЈ, Тито изражава жељу да се формира једно веће за целу територију Црне Горе, Боке, Санџака и Метохије. У писму се наводи: „Сматрам да би било потребно да ви што прије приступите у Црној Гори, Боки, Санџаку и Метохији - припремању конференције антифашистичког вијећа народног ослобођења за те крајеве, и то, по могућству, одоздо, демократским путем, тајним бирањем по срезовима“.^[1]. Међутим ова идеја, није испоштована. Иван Милутиновић је 15. октобра 1943. године одговорио Титу да је основано Земаљско антифашистичко веће за Црну Гору и Боку, и у писму уопште не спомиње Санџак и Метохију.

Истовремено, у јесен 1943. године, капитулацијом Италије, дошло је ослобођења Пљевља, Бијелог Поља, Нове Вароши, Прибоја и дела Новог Пазара, Тутина и Сјенице, што је изазвало убрзано распламсавање Народноослободилачког покрета (НОП) у овим местима, и неколико месеци касније довело до оснивања ЗАВНО Санџака. На ослобођеној територији били су одржани избори за сеоске, општинске и среске Народноослободилачке одборе (НОО). Идеја за оснивањем се у великој мери заснивала и на масовном учешћу народа Санџака у Народноослободилачкој борби. Иницијативни одбор за оснивање ЗАВНО Санаџака чинили су Сретен Вукосављевић, социолог и професор Београдског универзитета и Мурат Шећерагић, муфтија и врховни шеријатски судија и комесар Исламске верске заједнице за Санџак, Црну Гору и Србију у Краљевини Југославији.

О разлозима оснивања се говори у писму Иницијативног одбора ЗАВНО Санџака: „На иницијативу АВНОЈ-а концем новембра 1943. године основано је ЗАВНО Санџака, иако у одлукама Другог заседања (АВНОЈ-а) Санџак није предвиђен као федерална јединица... Ово оснивање било је условљено развојем прилика у Санџаку. Окупатору и издајницима нашег народа било је успјело да заоштре односе између српског и муслиманског живља што је свакако за народ Санџака имало последица“.^[2]

Прво заседање

Прво заседање ЗАВНО Санџака одржано је 20. новембра 1943. године у Пљевљима, у присусутву 252 делегата из свих делова Санџака. Ови представници били су изабрани на среским конференцијама Народноослободилачких одбора, после одржавања избора.

На заседању је изабрано 62 већника ЗАВНО Санџака, и то - 14 из пљеваљског и бијелопољског среза, 12 из милешевског среза и по 11 из срезова Прибој и Нова Варош. Међу изабраним већницима било је припадника свих националности, социјалне структуре и вероисповести, а веће је такође укључивало и пет жена. Како се наводи писму Иницијативног одбора, на Оснивачкој скупштини били су присутни сви „који су својим држањем и радом у народноослободилачкој борби доказали своју љубав према народу и слободи, који заиста леже интереси наше борбе, нашег народа, братства Срба и Муслимана, њихове будућности и слободе“.^[3]. Тада је формирано и руководство ЗАВНО Санџака - Извршни одбор од 7 чланова и Председништво од 4 члана, као и 8 већника и њихових заменика за Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу. За председник ЗАВНО Санџака изабран је Сретен Вукосављевић, а за потпредседника Мурат Шећерагић.

Основни задаци ЗАВНО Санџака, усвојени на његовом Првом заседању били су стварање борбеног јединства између српског и муслиманског становништва у Санџаку, организовање живота на слободној територији и руковођење Народноослободилачким одборима, као и пружање помоћи јединицама НОВ и ПОЈ. У току рата руководство Народноослободилачког покрета је сматрала да се питање државности Санџака може решити - стварањем засебне федералне јединице или укључивањем његових делова у састав постојећих федералних јединица Црне Горе и Србије. Пошто је превагнула друга опција, одлучено је да се ЗАВНО Санџака расформира.

Друго заседање

Друго ванредно заседање ЗАВНО Санџака одржано је од 25. до 29. марта 1945. године у Новом Пазару. На овом заседању ЗАВНО Санџака је закључио да се подручје Санџака подели између Црне Горе и Србије - прибојски, милешевски, златарски, сјенички, дежевски и штавички срез припао је Федералној Држави Србији, а пљеваљски и бјелопољски срез припао је Федералној Држави Црној Гори. На истом заседању одлучено је да се ЗАВНО Санџака распусти, а да се његови већници, из срезова који су припали Србији, образују скупштину и изаберу Извршни одбор.

ЗАВНО Санџака је током свог постојања послужило сврси - распламсавању Народноослободилачке борбе у Санџаку и ширењу Народноослободилачког покрета, али није успело да прерасте у федералну јединицу Нове Југославије, што је наишло на негодовање дела руководства ЗАВНОС-а. Одлука о подели Санџака донета је на седници Председништва АВНОЈ-а без претходног изјашњавања народа,^[4] супротно вољи дела политичког руководства овог управног подручја,^[4] и утицала је да један део водећих људи Санџака не учествује у њеној примени.^[4] За део мањине радило се о „политичкој грешци“.^[4] Сретен Вукосављевић,^[4] председник и Мирко Ћуковић, трећи потпредседник ЗАВНО Санџака, одбили су да присуствују последњем заседању ЗАВНО Санџака.^[4] Они нису ни потписали одлуку од 29. марта 1945. године, већ су то учинили први потпредседник Мурат Шећерагић и други потпредседник Душан Ивковић.^[4]

Референце

^ Зоран Лакић ЗАВНО Црне Горе и Боке. Титоград, 1963, док. бр. 1
^ Проглас вјећника АВНОЈ-а из Санџака, АIIТ - ИВ 2-3 (45) у Зоран Лакић „Партизанска аутономија Санџака“. Стручна књига, 1992.
^ Проглас вјећника АВНОЈ-а из Санџака, АIIТ - IV 2-3 (45) у Зоран Лакић „Партизанска аутономија Санџака“. Стручна књига, 1992.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Петрановић, Бранко; Зечевић, Момчило. Југословенски федерализам : идеје и стварност : тематска збирка докумената, Т. 2 : 1943–1986, Просвета. . Београд. 1987. pp. 167,. ISBN 978-86-07-00187-3.

Литература

Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945 (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.

Види још

Санџак (1943—1945)

[1] Зоран Лакић ЗАВНО Црне Горе и Боке. Титоград, 1963, док. бр. 1

[2] Проглас вјећника АВНОЈ-а из Санџака, АIIТ - ИВ 2-3 (45) у Зоран Лакић „Партизанска аутономија Санџака“. Стручна књига, 1992.

[3] Проглас вјећника АВНОЈ-а из Санџака, АIIТ - IV 2-3 (45) у Зоран Лакић „Партизанска аутономија Санџака“. Стручна књига, 1992.

[dok-4] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Петрановић, Бранко; Зечевић, Момчило. Југословенски федерализам : идеје и стварност : тематска збирка докумената, Т. 2 : 1943–1986, Просвета. . Београд. 1987. pp. 167,. ISBN 978-86-07-00187-3.

[1]

[2]

[3]

[4]