Опсада Сарајева

Опсада Сарајева
Дио рата у Босни и Херцеговини
Епизоде из опсаде Сарајева
Датум 5. IV 1992. - 29. II 1996. Локација Сарајево, Босна и Херцеговина Исход Даyтонски споразум, повлачење српских снага, крај опсаде.
Сукобљени
Босна и Херцеговина НАТО(од 1995.)	ЈНА (1992.) Република Српска СР Југославија Република Србија
Вође
Алија Изетбеговић Хакија Турајлић † Сефер Халиловић Расим Делић Јован Дивјак Енвер Хаџихасановић Мустафа Хајрулаховић Вахид Каравелић Неџад Ајнаџић Заим Имамовић † Исмет Бајрамовић Рамиз Делалић Јусуф Празина † Мушан Топаловић † Рамиз Салчин † Владимир Шаф	Слободан Милошевић Милутин Кукањац (III-VII 1992.) Момчило Перишић Радован Караџић Ратко Младић Томислав Шипчић (VII-IX 1992) Станислав Галић (IX 1992 - VIII 1994) Драгомир Милошевић (VIII 1994 - II 1996)
Војне снаге
25.000-70.000	13.000-18.000
Посљедице
АРБиХ 6.110 погинулих војника ХВО 67 погинулих војника	ЈНА-ВРС 2.229 погинулих војника
5.604 погинулих цивила

Опсада Сарајева била је једна од најдужих опсада у повијести модерног ратовања и најдужа опсада једног главног града икада. Трајала је 44 мјесеца, од 5. травња 1992. до 29. вељаче 1996. године, што је три пута дуже од опсаде Стаљинграда, а у просјеку је 329 пројектила испаљивано на град дневно. Укупно је испаљено око 50.000 тона артиљеријских пројектила на град. Сукобљене стране у сукобу биле су Војска Републике Српске, која је са 18.000 резервиста опколила град, и Армија Републике Босне и Херцеговине и Хрватско вијеће обране које су браниле град, као и разноразне паравојне формације с обје стране. Тијеком опсаде, град је био готово потпуно одсјечен од остатка државе те је настала несташица хране, електричне струје, плина, лијекова и воде, тако да су Сарајлије знале ићи до ријеке Миљацка ради напајања, гдје су често били изложени ватри снајпера.

Уједињени народи су тијеком тог раздобља конвојима снабдијевали Сарајлије храном, лијековима и горивом за генераторе у болницама, једином пекаром тада у граду те средишњом пумпом за воду. Према Истраживачко документацијском центру (ИДЦ), опсада у Сарајеву је узроковала 14.011 жртава, од чега је 7.808 људи умрло 1992. а 3.392 1993. године, чиме је то највеће стратиште рата по људским губицима. Доктори главне болнице у граду су јавили да су примали пет до петнаест рањених жртава снајпера дневно.

Опсаду града је изводила Војска Републике Српске, уз војну, логистичку, обавјештајну и техничку подршку СР Југославије. Од почетка опсаде, ЈНА, српски побуњеници и паравојне формације су биле под под организацијом и командом србијанског предсједника Слободана Милошевића. Због улоге у опсади Сарајева и рату у БиХ, СРЈ је била под међународним санкцијама УН у периоду 1992-1996.

Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије (МКСЈ) осудио је три српска заповједника због опсаде: то су Станислав Галић, Драгомир Милошевић и Радован Караџић. Момчило Перишић је првостепено осуђен на 27 година, али је другостепено ослобођен кривице. Слободан Милошевић, оптужен као вођа удруженог злочиначког подухвата, је умро током суђења.

Увод

Сарајево је главни град Босне и Херцеговине, површине 2.049 км², те окружен брдима и планинама. Према попису становништва из 1991., град и његово шире подручје бројало је 525.980 становника, од чега су Бошњаци чинили 49.3 %, Срби 29.9 %, Хрвати 6.6 % а Југославени 10.7 % удјела.

Распад СФРЈ довео је до неовисности Словеније и Хрватске. Пред крај 1991., након што је ратовала у истим, ЈНА се почела повлачити из тих двају република те размијештати по Босни. 9. сијечња 1992. проглашена је Република Српска (РС), са циљем стварања конфедерације унутар БиХ која би остала дио Југославије, или проглашења отцијепљења ако БиХ прогласи неовисност. Тијеком првих мјесеци 1992., српске институције су биле у "натјецању" са институцијама владе БиХ приликом успостављања своје превласти широм босанских опћина. БиХ је у ожујку 1992. одржала референдум о самосталности - којег су углавном бојкотирали босански Срби, али је свеједно двије трећине гласача изашло и гласовало потврдно - те је 3. ожујка 1992. прогласила самосталност.

Почетком ожујка 1992., Српска демократска странка (СДС) и Странка демократске акције (СДА) успоставили су барикаде по Сарајеву. СДС је преузела контролу над углавном сјеверним и западним четвртима града.

Почетак сукоба

Према српским погледима, рат је почео убојством српског свата Николе Гардовића, који је убијен 1. ожујка 1992. када је носио српску заставу. Тиме се међутим игнорира чињеница да је сам Алија Изетбеговић исти дан покушао смирити напетост те да није вјеровао да ће бити рата:

Можда је било изолираних инцидената, али оружани сукоб овдје неће избити.

"Ако ‘оће да се бију, ту смо. Ако’оће, у пичку лепу материну, ко год хоће да се бије ту смо и јачи смо. Ко ‘оће за Алијом да се с нама бије, нека изволи – изгубиће."

Слободан Милошевић у пресретнутом разговору са Радованом Караџићем (крајем септембра 1991.)

5. травња 1992. године одржале су се демонстрације за мир. Припадници СДС-а су пуцали с крова хотела Холлидаy Инн на просвједнике. Након демонстрација одржаних на Маријин Двору, народ се упутио ка тадашњем мосту Врбања. Снајперисти који су били смјештени у објекту насупрот бензинске црпке су отворили ватру на људе. Суада Дилберовић и Олга Сучић су прве жртве опсаде Сарајева, а мост на којем су убијене носи њихова имена.

"Морају знати да око Сарајева има 20.000 наоружаних Срба, па то није нормално, па они ће нестати. Сарајево ће бити караказан у којем ће изгинути 300.000 муслимана. Па они нису нормални."

пресреснут разговор Радована Караџића (листопад 1991.)

Корпус Романија ВРС-а је са 18.000 војника затворио град у "ужем" обручу дугом 55 километара ("шири" обруч био је дуг 180 километара). Армија БиХ имала око 25.000 војника, али је била у оскудици оружја. У обрани града придружио се и ХВО са 2.000 војника, успркос томе што је био у сукобу са Армијом БиХ у Мостару. На почетку опсаде, велик број Срба је побјегао из Сарајева, а неки су се придружили Војсци Републике Српске (ВРС). Остали су се преселили у подручја под контролом РС-а. Око 40.000 Срба остало је у оним дијеловима града под контролом службене владе Босне и Херцеговине. Од 1.400 Жидова, у Сарајеву је остало само неколико стотина након опсаде.

У травњу 1992. године босанскохерцеговачка влада је тражила повлачење српских војних јединица с брда. Влада Слободана Милошевића је пристала на повлачењу свих небосанских бораца, који је обухваћао незнатан број. Преосталим босанским Србима, око 80.000 људи, остављено је оружје ЈНА и они су се трансформирали у ВРС, док је РС изгласила њену независност од Републике Босне и Херцеговине само неколико дана од проглашења независности Републике Босне и Херцеговине од Социјалистичне Федеративне Републике Југославије.

Опсада

1992.

Травањ-свибањ

Карта опсаде Сарајева

Након масовних демонстрација за мир, отворена је ватра на просвједнике са брда, чиме започиње опсада а грађани све више одлазе у склоништа. Дне 7. травња бомбардирана је зграда парламента у средишту града. Истодобно, петеро људи је погинуло у борбама око полицијске академије Сарајева. Улице су се испразниле. Никола Кољевић и Биљана Плавшић дали су отказ у колективном босанском предсједништву како би се прикључили политичком животу РС-а.

Идући дан, 8. травња, бомбардирање града започело је већ у 5:30 ујутро те трајало два сата. Гађане су алеје у старом граду, телевизијска станица и центар за солцијалну скрб. По први пут је проглашена "узбуна за снајпере". Тог дана је шестеро изгубило животе. Након што је ухићен један тјелохранитељ јер је био снајпер, Радован Караџић је изјавио:

Град ће бити бомбардиран од Пала ако полиција не ослободи тјелохранитеља Николе Кољевића.

Генерал ЈНА Милутин Кукањац је пак изјавио:

Армија нема везе с овиме. Она ће заштитити људе.

Босанска влада објавила је "изванредно стање због могућег рата" те позвала на борбу против ЈНА и паравојске. 10. травња опет је почело бомбардирање града од 5:30 ујутро, а снајпери су отворили ватру и на ватрогасце који су хтјели угасити пожар у полицијској станици. и на старачки дом. 13. травња полиција је ушла у сукоб са српском паравојском када је покушала склонити барикаде у четврти Мојмило и Добриња. Око 16 сати, МиГ-21 ЈНА пробио је звучни зид и тиме проузрочио панику међу Сарајлијама. Доласком Цyруса Ванцеа и проматрача ЕЕЗ-а, борбе су утихнуле 14. травња, али само накратко. 15. травња ЈНА се поновно прерасподијелила по предграђима града, док је српска паравојска гранатирала паркиралишта и аутобусне станице, уништивши или оштетивши 24 аутобуса и 14 трамваја.

"Срби ће ослободити Сарајево, или споразумом или неким другим средством."

Радован Караџић за београдске новине, 15. травња 1992.

Неw Yорк Тимес објавио је да Сарајево почиње изгледати попут "лабиринта барикада, контролних точака и клопки за тенкове". 18. травња, након што је сарајевска телевизија одбила прекинути емитирање, гранатирана је оближња трамвајска станица. Армија БиХ борила се са српском паравојском око творнице стрељива ЈНА док је опет седмеро цивила убијено тај дан. 21. травња девет граната испаљених из минобацача погодило је сарајевску телевизију, док је по први пут гранатирана болница, а кола хитне помоћи нису могла доћи до рањених због снајпера.

Олимпијски музеј и гробље у околици након опсаде

25. травња гранатиран је Олимпијски музеј у 20:30 сати, те је велик дио његове изложбе уништен у пожару. Два дана касније, српске снаге зауставиле су све конвоје храном који су ишли према граду. 2. свибња одиграо се напад на колону ЈНА у Сарајеву, знан и као инцидент у Добровољачкој улици, када је Армија БиХ напала конвој ЈНА који је напуштао Сарајево према договору о повлачењу. Након тог окршаја, 215 припадника ЈНА је заробљено а најмање шест је погинуло. Мотив је био размијенити те војнике за предсједника Изетбеговића, којег је дан прије ЈНА заробила када се враћао са мировне конференције у Лисабону на сарајевском аеродрому.

Успркос договореном примирју, 3. свибња српске снаге поновно покрећу артиљеријску паљбу на град те убијају десет цивила, уништавају зграду уз цесту Маршала Тита док је Гази Хусрев-бегова џамија, најстарија на Балкану, оштећена. Најмање 15 војника ЈНА убијено је у сукобима са Армијом БиХ тог дана. 4. свибња МиГ-ови ЈНА напали су циљеве на планини Требевић. У мање од тједан дана, до новог примирја у сриједу 6. свибња, погинуло је најмање 70 особа у граду, од тога само 14 војника. Два дана касније, гранатирање је опет настављено у подручју Илиџе.

Свибањ-просинац

10. свибња, Неw Yорк Тимес је извјестио да је отежавање проласка конвоја са храном испразнило трговине Сарајева, а да су људи били у редовима како би купили крух од оних камиона који су успијели стићи до својих одредишта. По први пут у 453 године, средње школе су затворене како би се трансформирале у центар за старије и немоћне особе. Истодобно, снаге ВРС-а почеле су заустављати патроле УН-а и Међународног одбора Црвеног крижа те им одузимати њихове камионе. Још веће непоштивање међународних организација за мир догодио се 18. свибња када је у Вранику бомбардиран конвој Међународног одбора Црвеног крижа, при чему је уништено 4,5 тона хране и лијекове те убијен представник те организације Фредериц Маурице. Поновно су за напад оптужене снаге ВРС-а. ЕЕЗ је 11. свибња опозвао све своје велепосланике из Београда те осудио "убијање и протјеривање становништва из Сарајева", као и заузимање сарајевске зрачне луке, чиме је спријечена хуманитарна помоћ граду. Идућег дана, снаге ВРС-а отвориле су паљбу на четврт Добриње, при чему је убијено три цивила.

Вијеће сигурности Уједињених народа изгласало је резолуцију 752 којом позива Југославију да повуче своје војнике из Босне те да се отвори главна зрачна лука Сарајева како би се осигурао доток хуманитарне помоћи за тамошње становнике.

Како би покушали пробити опсаду и стићи до залиха храна и лијекова у Високом, Армија БиХ покренула је напад на Илиџу, на што су снаге ВРС-а отвориле паљбу широм Сарајева. Водиле су се и тешке битке за касарну Виктор Бубањ, под контролом ЈНА. Гранатиране су и УН-ове локације, при чему је уништено њихових 12 камиона.

19. свибња, у Илиџи је ВРС зауставила колону од тисућу аутомобила и 20 аутобуса у којима су биле избјеглице које су хтјеле напустити град и отићи у Сплит. Око 5.000 цивила је тако постало таоцима те војске, те су пуштени тек након неколико дана преговора. Истодобно, ВРС је истјеривала Бошњаке из оних сарајевских четврти које би освојила. 27. свибња, у 10 сати ујутро, пројектил је пао на скупину људи у реду за крух те убио 16 а ранио преко стотину особа. Пројектил је испаљен из брда под контролом ВРС-а.

16. и 17. свибња, конвој УН-а напустио је град због страха од сигурности. 8. српња, Организација за еуропску сигурност и сурадњу (ОСЦЕ) избацила је Југославију из својег чланства због умијешаности у рат у Босни. 30. свибња, УН је наметнуо санкције против Југославије.

ВРС је, умјесто да се заузме град, наставио с гађањем с околних брда. Циљеви су били морење глађу и деморализација становништва. 18. липња Wасхингтон Пост објавио је да "становници Добриње једу траву због недостатка хране, те да се у посљедња два тједна око 50 људи на дан сахрањује у градским парковима". Међународна заједница почела је полако реагирати на опсаду града, слањем проматрача, УНПРОФОР-а и зрачног коридора којим би се снабдијевало становништво. 28. липња, Франçоис Миттерранд посјећује Сарајево и отвара зрачни коридор према граду, али говори о "катастрофи", а не о опсади. Након тога је потреба за војном интервенцијом у високим војним круговима оцијењена као непотребна.

Заповједник снага ВРС-а, генерал Ратко Младић, дао је изразиту наредбу да се гађају сви несрпски цивилни циљеви у Сарајеву. Гранатирана је градска болница (посебно је била гранатирана тијеком времена за посјете послијеподне), џамије, цркве и многи други циљеви. Нити кола хитне помоћи нису била сигурна: 24. липња ВРС је отворила паљбу на једна таква кола те убила свих шест људи у њима, укључујући и рањенике. ВРС је и често отварала паљбу на људе које су одлазили на погребе. Неки су рањени, неки преминули. 25. коловоза, на Народну књижницу у Сарајеву отворена је тенковска и артиљеријска ватра. Том објекту је тиме нанесена велика штета и у њему је букнуо пожар. Уништено је више од милион књига и докумената похрањених у том објекту, међу којима је било и јединствених древних рукописа и књига непроцјењиве вриједности.

31. просинца, Бутрос Бутрос-Гали, главни тајник УН-а, посјетио је град на Силвестрово, а дочекали су га просвједници.

1993.

Сијечањ-липањ

Возило УНПРОФОР-а вози се улицама тијеком опсаде, 1993.

1. сијечња 1993. Сарајлије су дочекале прву Нову годину под опсадом. Те ноћи поновно је отворена паљба на град, док су се снаге Армије БиХ и ВРС поновно сукобиле. Друга половина 1992. и прва половина 1993. године су представиле врхунац опсаде града Сарајева. Разне су грозоте учињене Сарајлијама уз жестоке губитке. Неке су улице биле толико угрожене да су носиле назив "снајперска стаза". Многи дијелови града као напримјер Ново Сарајево били су под контролом ВРС-а.

Бранитељи града по наоружању су били далеко слабији од српских нападачима. Нападима на српске касарне у граду бранитељи Сарајева су покушали компензирати недостатак оружја. Неки бошњачки криминалци који су у почетку рата формирали обрамбене јединице судјеловали су у трговини оружјем. Један од босанских Срба који су се придружили Армији БиХ у обрани града, Јован Дивјак, покушавао је у том раздобљу мотивирати грађане.

Некада сам се глупо понашао, рецимо претрчавао улицу гдје је био снајпер. Па би ми онда људи пљескали. А ја сам то радио због њих, да им дигнем морал.

Средином 1993. године у аеродромском насељу Бутмир завршен је 800 метара дугачак Сарајевски ратни тунел, који је дозволио не само рањенима да напусте град, него прије свега омогућио опскрбу града храном, али, путем превазилажења ембарга Уједињених народа на оружја, и оружјем. Почетак тунела је у обитељској кући Коларевих поред стазе Сарајевског аеродрома на Бутмиру. Данас је та кућа музеј ратне повијести. Највјероватније Сарајево не би преживјело без оружја, хране и лијекова који су прошли кроз тај тунел.

У свибњу 1993. Уједињени народи су проширили "сигурносне зоне" и на Сарајево а истог мјесеца тада 17-годишња Инела Ногић изабрана је за Мисс опкољеног Сарајева и постала симбол отпора овог града. Ногић је први пут стала на позорницу на којој је освојила титулу Мисс, и с које је умјесто мира у свијету поручила: "Не дозволите да нас убијају".

1. липња, тијеком Курбан-бајрама, два пројектила су испаљена на ногометну утакмицу у Добрињи, гдје се окупило 200 гледатеља. Експлозија је убила 15 људи.

Мушан Топаловић, заповједник 10. брдске бригаде Армије БиХ, започео је осветничке походе против српских становника који су остали у Сарајеву. Одвезени су из својих домова, опљачкани те каткад убијени у јами "Казани", у којој је пронађено 29 лешева.

Српањ-просинац

Ратко Младић, заповједник ВРС-а, стиже на зракопловну луку у Сарајево ради преговора

1. српња, ВРС је навела да је увела "цестарину" у распону од 140 до 350 $ за камионе и возила УНХЦР-а. У суботу, 3. српња, испаљено је преко тисућу пројектила на град те убило седмеро људи, што је највећи опсег бомбардирања у скоро мјесец дана. Као одговор на напад, Армија БиХ кренула је у протуофензиву нападом на четврти под контролом ВРС: Вогошћа, Рајловац, Илиџа анд Неџарићи. 4. српња, настао је застој у расподјели хуманитарне помоћи: службеници УН-а су одлучили дати 20 до 25 % помоћи властима РС, што је отприлике једнако броју становника Сарајева под њиховом контролом у то доба. Међутим, власти РС-а су тражили 50 % помоћи. Када је УН то одбио, РС је блокирала све конвоје који су преносили гориво. Након натезања, службеници су ВРС-у дали један од укупно четири камиона са горивом. Када су на зрачној луци захтијевали још један камион, УН је одбио, због чега Сарајево два тједна није добило 70 тона горива потребно за одржавање струје. Такођер, успркос доласку љета, у град је стизало само 2 % питке воде у успоредби са количином прије рата. 9. српња шефица УНХЦР-а Садако Огата у Женеви је упозорила да у просјеку сваки грађанин Сарајева дневно има мање од 2,5 литара воде дневно те да се очекује да ће стање бити још горе.

12. српња, у Добрињи, у улици Хакије Турајлића 39, једна минобацачка граната калибра 82 мм испаљена је на скупину људи у реду за воду крај пумпе. 12 људи је убијено, међу њима и 6-годишње дијете, а неки су још имали контејнере воде завезане на леђима. Ватра је отворена с територија под контролом ВРС-а, приближно из правца запад-сјеверозапад. Несташица воде довела је до 750 забиљежених случајева тифуса тог љета. Због одбијања владе БиХ у поправљању електричне мреже која снабдијева погон стрељива у Вогошћи, ВРС је искључила довод струје и плина Сарајеву. 15. српња, око 8.500 бошњачких избјеглица је потражило уточиште у подручју Бјелашнице након пада Трнова. ВРС је неколико дана касније напјзад пропустила конвој са горивом - прво је опскрбљена градска пекара, а затим главна црпка за доток воде те болница која је требала гориво за генераторе.

Контејнери пуни отпада тијеком зиме 1993.

15. коловоза, након скоро три мјесеца, струја и вода су обновљени у дијеловима града. Давид П. Форсyтхе, сурадник Међународног одбора Црвеног крижа, успоредио је владу БиХ са владом Биафре јер је "искориштавала бошњачке жртве" како би навела Запад на интервенцију, те је у ту сврху "успорила доток птике воде у Сарајево". Америчка администрација и Еуропа су пак оклијевали активно се укључити у рат јер су се бојали новог сценарија по узору на Вијетнам. 6. рујна обновљена је настава у граду, но ученици су су смијештени по гаражама, подрумима и степеницама јер у школама власти не би могле гарантирати за њихову сигурност.

24. коловоза Вијеће сигурности усваја резолуцију 859 којом "изражава забринутост" због опсаде града, те осуђује "освајање територија силом".

Од када су из Армије БиХ избачени криминалци и одметници у листопаду 1993., Дивјак је навео да је војска побољшала дисциплину и способност. Према УНХЦР-у, у граду је до листопада 1993. било 68.200 избјеглица, што је 21 % укупног становништва Сарајева. На Божић, 689 пројектила је испаљено на град, а неколико је пало у близини болнице Кошево. 27. просинца, ВРС је освојила ровове Армије БиХ у Вогошћи, након чега су снаге Босне извршиле протунапад: 321 пројектил је испаљен на Сарајево а 70 на положаје под српском контролом. Гранатирано је подручје Грбавице. Неколико дана прије дочека Нове године, око тисућу Сарајлија је аутобусима евакуирано из града, док је др. Исмет Церић по први пут сковао нови термин, "Сарајевски синдром", како би описао стање страха грађана у том граду. 31. просинца, три пројектила су пала на улицу Васе Мишкина те усмртила троје а ранила 20-ак особа.

1994.

Годишња разина цријевних болести у Сарајеву тијеком рата

Болест	1992.	1993.	Пораст
Хепатитис А	72	644	89 пута
Ентероколитис	3.718	12.612	34 пута
Бактеријска дизентерија	110	218	2 пута

Успрскос смањеном тренду, убијања су настављена. На Нову годину, 93 пројектила је испаљено на град. Гранатирање је започело у поноћ, управо када је америчка сопранистица Барбара Хендрицкс држала концерт унутар зграде телевизије БиХ, гдје се окупило 200-ињак гледатеља. Неке од њих је након концерта евакуирало особље УН-а. 70-годишњу жену закопале су рушевине након што су њену зграду погодила два пројектила. Идући дан, пројектил испаљен на стан у Омладинској улици 2 - удаљен 500-ињак метара од предсједништва БиХ - убио је шест чланова обитељи Татаревић, а једини преживјели био је 77-годишњи дјед. Исти дан, један пројектил је пао на гомилу дјеце која су одлазила из школе у западном Сарајеву, те убио једно дијете. 5. сијечња, град је поновно постао одсјечен од воде. УНПРОФОР је објавио да је главна опскрба струјом онеспособљена између Рељева и Бућа Потока тијеком Божића, неће бити поправљена до средине мјесеца због потребе за одобрењем поправка напајање између Вогошће и Велешића. 11. сијечња, пројектил је слетио испред улаза зграде Међународног одбора Црвеног крижа - која се налази у близини телевизије - те усмртио 66-годишњу српкињу Љепосаву Пајић, која је хтјела послати писмо својој унуци која се налазила у оном дијелу Сарајева под контролом ВРС-а како би ју замолила да јој пошаље млијеко у праху и слике свадбе.

11. сијечња улазно-слетне стазе зрачне луке су гранатиране те је тако на неколико дана онемогућена достава хране УН-а. 18. сијечња Сарајево је имало свој први дан без иједне забиљежене смрти од почетка године. Наиме, обилни снијег је смањио видљивост те је стога активност снајпера прекинута.

22. сијечња на подручје Алипашиног поља пале су три минобацачке гранате. Прва граната је пала на парк иза стамбених зграда у Босанској улици 4, а друга и трећа граната пале су испред тих зграда, гдје су се играла дјеца. Шесторо дјеце је погинуло, а пет одраслих је рањено. Ватра је отворена са територија под контролом ВРС-а. Сарајлије су покушавале одржати колико-толико нормалан живот: једна знаменита епизода била је казалишна представа антиратног мјузикла "Коса" која је привукла пуно гледатеља због паралеле рата у Вијетнаму и опсаде града.

4. вељаче, пројектил је испаљен на људе у реду за брашно у Добрињи (петак је био "дан брашна") те усмртио девет људи. Израван артиљеријски напад на отворену, крцату тржницу на Меркалама 5. вељаче однио је 66 живота а ранио преко 200 људи. Међународна заједница позвала је ВРС да повуче тешко наоружање из града, но ови су само допсутили да их УН "стави под надзор".

У једном од бизарнијих догађаја, Караџић је позвао руског писца и политичара, Едуарада Лимонова, у Пале на обилазак града. Новинарка Славенка Дракулић овако је описала тај сусрет:

Годинама, кад год би помислила на Караџића, један ми призор никада није излазио из главе...Караџић стиже са гостом, руским писцем Едуардом Лимоновом. Сарајево лежи под опсадом испред њих, јасно могу видјети сваку зграду, сваку улицу, свако дрво. Идеалан положај за снајпере. Обучен у црни капут, са шалом око врата пошто је зима, Караџић галантно и са смијешком нуди својем госту "јединствену прилику" која наликује цару, господару живота и смрти. Он нуди Лимонову да покуша пуцати из митраљеза који је усмјерен према граду. Тек тако, ради забаве. "Покушај", он каже, као да изазива Лимонова. Као у филму у којем краљ нуди своју пушку госту како би убијао дивље животиње. Само што у граду живе људи, а не животиње. Лимонов прихваћа изазов, клекне пред оружјем и пуца. Сви су одушевљени, Лимонов такођер, он је као један од њих! Успркос чињеници што је умјетник, он није кукавица.

Рушевине градске вијећнице

14. коловоза, уз посредство УНПРОФОР-а, потписан је "Антиснајперски споразум" између Вахида Каравелића, представника Армије БиХ, и Драгомира Милошевића, представника ВРС-а, којим се предвиђа престанак снајперских напада. Споразум је смањио снајперске нападе шест тједана, али након тога УНПРОФОР је објавио како су обје стране прекршиле споразум и наставиле са снајперским нападима. Папа Иван Павао II потврдио је у рујну посјету Сарајеву, али је свеједно морао отказати због страха од сигурности. 1. просинца, затворена је зрачна лука; нестало је плина; "Велепекари" је искључена струја због неплаћених рачуна, те је тако Сарајево опет остало без круха усред зиме.

24. рујна Вијеће сигурности донијело је резолуцију 942 којом се у једним од најстрожих изјава осуђује РС због одбијања територијалног договора којим би се завршио рат у Босни, те уводи санкције на било какве господарске активности под контролом босанских Срба, замрзава средства те уводи забрану путовања истима. Такођер се приликом успостављања тих мјера забрањује скретање повластица на подручје под контролом РС-а, али и РСК-а. 23. просинца, потписан је нови споразум о примирју. УНПРОФОР је објавио како је број оружаних инцидената потом спао за 90 %, али већ у ожујку идуће године, снаге ВРС поновно су појачале своје војне активности.

1995.

Сарајевски тунел

7. травња једна модифицирана авио-бомба пала је на стамбено насеље у Храсници, у подножју планине Игман, уништивши притом једну кућу и оштетивши једанаест кућа. Граната је имала за посљедицу цивилне жртве – једна је особа погинула, а три су рањене. Ватра је отворена с Илиџе, с територија под контролом ВРС-а.

24. свибња, на асфалт у улици Сафета Зајке пао је и експлодирао један пројектил, усмртивши двоје и ранивши петоро људи. Ватра је отворена с територија под контролом ВРС-а из правца југоистока. Једна модифиицирана авио-бомба пала је на Мајданску улицу бб. Погинула су два цивила, а шест их је рањено. Истог мјесеца, погођена је зграда код стамбеног блока у улици Сафета Хаџића, уништивши три горња ката стамбене зграде. Након те експлозије услиједило је неколико артиљеријских граната. Више зграда је тешко оштећено. Двије особе су тешко рањене.

16. липња једна авио-бомба испаљена је с територија под контролом ВРС-а из правца сјеверозапада. Бомба је пала на зграду свеучилишног медицинског центра и онколошког одјељења у улици Доситејева 4-а. Нанесена је велика штета, а три особе су лакше рањене. Истог дана, један пројектил је експлодирао поред зграде бр. 10 на Тргу међународног пријатељства, при чему је седам људи лакше рањено, а околни објекти су знатно оштећени. Истог дана, око 15:20 сати, једна минобацачка граната калибра 120 мм пала је на групу од отприлике 50-70 цивила који су стајали у реду за воду у улици Марка Орешковића, на Добрињи. Погинуло је седам људи, а дванаест је рањено. Граната је испаљена с Неџарића, с територија под контролом ВРС-а. 28. липња поновно је појачан напад на град када је авио-бомба погодила зграду ТВ у Сарајеву. Једна особа је погинула, а 28 је рањено. Ватра је такођер отворена с Илиџе, с територија под контролом ВРС-а.

22. коловоза, око 09:20 сати, једна модифицирана експлозивна направа експлодирала је на степеништу између другог и трећег ката зграде БИТАС у улици Змаја од Босне 64. Једна особа је погинула, а једна је задобила тешке озљеде. Направа је испаљена с територија под контролом ВРС-а, на југозападу.

28. коловоза испаљен је још један пројектил на крцату тржницу те убио 37 а ранио најмање 90 људи, након чега је међународна заједница одлучила интервенирати.

Интервенција међународне заједнице и крај рата

1995. године међународне снаге су се супротставиле војсци ВРС-а. Српске снаге су напале једну точку за скупљање оружја која је била под заштитом Уједињених народа, што је НАТО тјерало на зрачне ударце на складишта оружја босанских Срба. Срби су покушавали спријечити те нападе путем узимања талаца 370 војника Уједињених народа, али у напријетку сукоба ВРС морала се постепено повлачити. Гријање и опскрба струјом и водом су се вратили у град.

Послије масовног убијања у источнобосанском граду Сребреница, међународна заједница је била присиљена реагирати. Крајем коловоза 1995. године НАТО-ови авиони су почели бомбардирати положаје ВРС-а у Босни и Херцеговини те СВК-а у Хрватској. Истовремено "Рапид Реацтион Форце" Уједињених народа под заповједништвом Велике Британије и Француске гађа српске положаје око Сарајева минобацачима са Игмана. У листопаду 1995. године склопљено је примирје и касније те године Даyтонски споразум је Босни и Херцеговини - и Сарајеву - донио мир.

У склопу с Даyтонским споразумом Сарајево је послије рата подијељено у два дијела. Један дио припада ново-формираној Федерацији Босне и Херцеговине и у њему се налази влада државе и влада Федерације, а један дио (источни) припада Републици Српској. Граница између та два ентитета је на Добрињи код аеродрома.

Иако је тада слиједило једно раздобље стабилизације и нормализације, бошњачка власт је тек 29. вељаче 1996. године опсаду Сарајева објавила завршеном. Иако је споразум у Даyтону потписан у просинцу 1995., пројектил испаљен мјесец дана касније из Грбавице, тада још под контролом ВРС-а, је 9. сијечња 1996. погодио трамвај и убио једну жену те ранио 19 људи. То су биле задње жртве опсаде.

Посљедице

Уништен стамбени комплекс након рата

У околици Олимпијске дворане Зетра је успостављено гробље у којем су покопани погинули цивили након опсаде

У овом су времену биле нападнуте многе цивилне зграде. Извјештаји истичу да је већ у рујну 1993. године на тисуће зграда у Сарајеву било срушено и све остале зграде биле су мање или више оштећене. Томе припадају болнице, новинарске агенције, индустријске зграде, зграде власти, војарне и базе УН-а. Међу важнијим објектима се налазе зграда Предсједништва Републике Босне и Херцеговине и Вијећница, која је 25. травња 1992. године изгорјела заједно с мноштвом ненадокнадивих дјела повијести и културе. Сарајево је прије рата опскрбљивало становништво са 210.000 кубичних метара воде дневно, што је отприлике 200 литара по особи. Тијеком рата, било је могуће опскрбити само двије до три литре воде по особи дневно. Прије рата, годишње је обављено пет тисућа поправака на водоводу, но тијеком рата било је могуће обавити само 300 поправака због опасности од метака. Због несташице електричне енергије, болнице су морале обављати операције уз свијећу а доктори са хладним рукама. Такођер, владао је недостатак завоја, лијекова, протеза и остале опреме. До листопада 1993., у просјеку је само 20 % дјеце цијепљено годишње.

Гађање града је коштало много људских живота. Приликом појединих гађања убијене су десетине и рањене стотине људи. Један страшан примјер за то је покољ на отвореној тржници "Маркале", гдје су у вељачи 1994. године гранате испаљене са српских положаја на Шпицастој стијени погодиле масу људи и узели живот 66 Сарајлија. Као одговор на та гађања УН су српским снагама диктирале један ултиматум пријетећи да ће их бомбардирати, уколико не пристану на повлачење својих тежих оружја до једне одређене точке. Пристали су пред крајем ултиматума и од оног тренутка гађање Сарајева се постепено смањило, што се може сматрати као почетак пута ка завршавању рата. Несташица хране довела је драстичних начина на који су грађани преживљавали: примјерице, људи су ловили и јели голубове. 12. листопада 1994., УНХЦР је објавио да је међународни зрачни хуманитарни конвој ушао у 467. дан, чиме је блокада Сарајева надмашила блокаду Берлина, гдје је зрачни хуманитарни конвој трајао 462 дана, од липња 1948. до рујна 1949. До тада, УН је објавио да је било 7.272 летова који су донијели укупно 81.948 тона хране и друге хуманитарне помоћи Сарајеву.

Караџић је изјавио да ВРС није имала никакве везе с Маркалама него да су "Бошњаци гађали своје властите људе како би иницирали дјеловање НАТО-а". Такођер је тврдио да су "Бошњаци претворили школе и болнице у војне инсталације те су стога оне биле легитимне мете."

Жртве и штете

Гробље у Сарајеву

Број погинулих у Сарајеву (цивила и војника) од 1991. до 1995.

Година	Бошњаци	Срби	Хрвати	остали
1991.	9	8	1	0
1992.	5.199	2.043	458	108
1993.	2.473	698	184	37
1994.	809	376	50	10
1995.	799	343	43	5
Укупно	9.289	3468	736	160

Тијеком опсаде умрло је око 14.000 људи, од чега 5.604 цивила (међу њима 643 дјеце) а било је око 56.000 дјеломично и тешко рањених. 4/5 свих жртава догодило се 1992. и 1993. године. Од 5.604 мртвих цивила, 3.899 су Бошњаци (70 %), 1.133 Срби (20 %), 439 Хрвати (8 %) те 133 остали.

Број становника се након рата смањио са 520.000 на 349.000, а касније се број повећао за 89.000 људи, расељених Бошњака из источне Босне. Етничке подјеле, које је СДС заступао, постале су трајне тако да је становништво Сарајева промијењено: Роберт Дониа процјењује да су након рата Бошњаци чинили 89 % становништва: њихов удио повећао се од 1991. до 1998. са 252.000 на 304.000 припадника, док се број Срба смањио са 157.000 на 18.000. Број Хрвата спао је са 35.000 на 21.000 припадника.

Тијеком опсаде, број самоубојстава у Сарајеву је драматично порастао, број побачаја се удвостручио а број рођене дјеце смањио за 50 %. Од 65.000 до 80.000 дјеце у граду, најмање 40 % је доживјело да снајпери изравно пуцају на њих.

Влада Босне и Херцеговине је процјенила да је гранатирање уништило преко 10.000 апартмана, а оштетила преко 100.000. Од сталих зграда, 23 % је озбиљно оштећено, 64 % дијеломично оштећено, а 10 % минимално оштећено.

Неке од гранатираних и оштећених објеката су: болница Кошево, војна болница, болница Језеро, зграде Ослобођење, зграде радија и телевизије, поштански уред, телевизијски торањ, трамваји, хотел Бристол, хотел Еуропа, свеучилишне зграде, тржница, жидовска и остала гробља у граду, олимпијске локације, главна књижница, Исламска теолошка школа, џамије, Олимпијски музеј, зграда Велепекара, национални музеј, творница чоколаде, народна банка, ветеринарски факултет, зграда Електропривреда, предсједничка зграда, парламент, сарајевска судница, сједиште УНПРОФОР-а и други.

Према процјенама, на Сарајево је испаљено 64.490 граната и пројектила у прве двије године опсаде или отприлике 329 дневно. Највише је било 22. српња 1993., када је испаљено 3.777 пројектила на град. Свеукупно, процјењује се да је између 480.000 и 500.000 пројектила испаљено на град.

Суђења МКСЈ-а

Бивши предсједник РС-а, Радован Караџић, осуђен је, између осталог, и за за опсаду Сарајева

Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије (МКСЈ) је оптужио неколико заповједника за ратне злочине тијеком опсаде. 2003. донио је прву пресуду за опсаду Сарајева.

• Станислав Галић, заповједник корпуса Романија, је због кампање терора против Сарајлија, укључујући масакр на Маркалама, проглашен кривим за терор и злочин против човјечности те осуђен на доживотну затворску казну.
• Драгомир Милошевић, заповједник истог корпуса, добио је 29 године затвора. Тијеком изречења пресуде, судац Патрицк Робинсон је рекао: "Није било сигурног мјеста у Сарајеву...Могло се настрадати било када и било гдје."
• МКСЈ је бившег начелника Генералштаба Војске Југославије, генерала Момчила Перишића, испрва 2011. прогласио кривим и осудио га на казну од 27 година затвора за ракетирање Загреба и за помоћ и подржавање опсаде и терора цивила у Сарајеву. Другом, правомоћном пресудом, Перишић је ослобођен свих оптужби јер је жалбено вијеће закључило како је он "помагао српске војне формације у склопу њихових опћих напора, а не како би их усмјерио на почињење појединих злочина". Према налазима те пресуде, Перишић је само као војник извршавао наређења донесена у Врховном савјету обране (ВСО) СР Југославије. Када је ступио на дужност начелника Генералштаба ВЈ 1993., одлука ВСО о помоћи војскама ван Србије већ је донесена, а Перишић ју је само проводио, не излазећи из заданих оквира. Ипак, у својој пресуди, МКСЈ наводи да је СРЈ путем Перишића одобрила испоруку од 800.000 метака, 2.000 пушака и 5.400 снајперских стројница ВРС-у само у студеном 1993. године те 721.250 метака, 27.130 граната, 900 пројектила, 50 мина, 100 ракета и 350 детонатора у просинцу исте године. Велик дио тог оружја кориштен је у војној кампањи против Сарајева.
• Радован Караџић, бивши предсједник Републике Српске, се такођер нашао на суђењу 2009., између осталог због злочина тијеком опсаде града. 2016. је првоступањском пресудом проглашен кривим за терор, незаконите нападе на цивиле и убојства у Сарајеву, те је осуђен на 40 година затвора.
• Ратко Младић је такођер оптужен за опсаду града.

Тужитељи су опсаду пред МКСЈ-ом овако сажели:

Опсада Сарајева, како је популарно добила назив, је била епизода толике озлоглашености у сукобу у бившој Југославији да се мора вратити натраг у раздобље Другог свјетског рата како би нашли неку успоредбу у еуропској повијести. Од тада ниједна професионална војска није провела кампању неумољивог насиља против становника еуропског града како би их смањили до стања средњовјековног лишавања у којој су били у сталном страху од смрти. У раздобљу покривеном у овој оптужници, није било сигурног мјеста за Сарајлије, нити код куће, школе, болнице, од намјерног напада.

Комеморације

У знак сјећања на жртве опсаде, 2012. у Сарајеву је постављено 11 тисућа црвених столица

5. травња 2012., на 20. годишњицу почетка опсаде града, постављен је 11.541 црвени столац на главној цести, укупне дужине од 800 метара, у знак сјећања на погинуле жртве града. Пројект је назван 'Сарајевска црвена линија'. Жене у црном су истог датума на Тргу Републике у у Београду организирале комеморацију за жртве опсаде.

Исте године отворен је "Музеј опсаде" под називом "Умијеће живљења 1992.-1996."

Филмови

• Ремаке
• Остављени
• У земљи крви и меда
• Грбавица
• Добро дошли у Сарајево

Извори

Извјештаји

• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx IV – Тхе полицy оф етхниц цлеансинг. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-04. Приступљено 9. ожујка 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-04. Приступљено 9. травња 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево (04/10). Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 9. травња 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево (07/10). Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 9. травња 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево (08/10). Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 9. травња 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево (09/10). Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 9. травња 2012. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. просинца 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx VI – Студy оф тхе баттле анд сиеге оф Сарајево (10/10). Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 9. травња 2012. 

Литература

• Бетхлехем, Даниел (1997). Тхе "Yугослав" црисис ин интернатионал лаw: Генерал иссуес. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9780521463041. 
• Дониа, Роберт Ј. (2006). Сарајево: А Биограпхy. Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 9780472115570. 
• Форсyтхе, Давид П. (2007). Тхе Интернатионал Цоммиттее оф тхе Ред Цросс: а неутрал хуманитариан ацтор. Оxфорд: Таyлор & Францис. ИСБН 9780415341516. 
• Голдстеин, Иво (1996). Кронологија: Хрватска, Еуропа, Свијет. Загреб: Нови Либер. ИСБН 9536045125. 
• Мачек, Ивана (2009). Сарајево Ундер Сиеге: Антхропологy ин Wартиме. Университy оф Пеннсyлваниа Пресс. ИСБН 9780812241266. 
• Манн, Друцкер, Тарантола & МцЦабе, Јонатхан, Ернест, Даниел & Марy Пат (1994). Босниа: Тхе Wар Агаинст Публиц Хеалтх. 1. Медицине & Глобал Сурвивал. Архивирано из оригинала на датум 2019-06-21. Приступљено 2013-02-28. 
• Низицх, Ивана (1993). Wар Цримес ин Босниа-Херцеговина: А Хелсинки Wатцх Репорт, Опсег 1. Неw Yорк Цитy: Хуман Ригхтс Wатцх. ИСБН 9781564320834. 
• Преез Бездроб, Анне Марие ду (2006). Сарајево Росес: Wар Мемоир оф а Пеацекеепер. Осхун. ИСБН 9781770070318. 
• Сенсе Агенцy (30. листопад 2009). ТВ Трибунал 429. Сенсе-Агенцy.цом. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-04. Приступљено 2013-02-28. 
• Вуллиамy, Ед (1994). Сеасонс ин хелл: ундерстандинг Босниа'с wар. Неw Yорк Цитy: Симон & Сцхустер. ИСБН 9780671713454. 

Енциклопедије

• Малцолм, Ноел L. (2010). Босниан цонфлицт. Енцyцлопæдиа Британница. ИСБН 9781593393106. 

Остали извори

• Тхе Просецутор вс. Станислав Галић - Јудгемент анд Опинион. МКСЈ. 5. просинца 2003. Приступљено 9. травња 2012. 
• Тужитељ Међународног суда против Радована Караџића - Трећа измијењена оптужница. МКСЈ. 27. вељаче 2009. Приступљено 9. травња 2012. 
• Тхе Просецутор вс. Драгомир Милошевић - Јудгемент. МКСЈ. 12. просинца 2007. Приступљено 9. травња 2012. 
• Тхе Просецутор вс. Момчило Перишић - Јудгемент. МКСЈ. 6. рујна 2011. Приступљено 9. травња 2012. 

Повезнице

• Хисторија Сарајева
• Повијест Босне
• Рат у Босни и Херцеговини
• Србија у југословенским ратовима
• Удружени злочиначки подухват

Вањске повезнице

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Сиеге оф Сарајево

• Кронологија опсаде Сарајева Архивирано 2013-05-22 на Wаyбацк Мацхине-у
• 20. годишњица опсаде Сарајева чланак на ББЦ Неwс
• Сарајево се празним гледалиштем присјећа 11.541 жртве опсаде Дневник.хр
• 11.541 столица за погинуле грађане Сарајева
• СА92.БА: Сарајево 1992. – 1996. Фото галерија Архивирано 2016-03-03 на Wаyбацк Мацхине-у
• Транскрипти пресретнутих разговора Караџића и Милошевића