Устанак у Србији 1941.

Устанак у окупираној Југославији септембра 1941. године.

Устанички плакат „Србија се умирит не може“

Устаничка територија унутар окупиране Србије, позната као Ужичка република.

Устанак у Србији је јула 1941. године подигла Комунистичка партија Југославије против нацистичких окупатора.

У почетку су вршене диверзије и саботаже по градовима и на комуникацијама. Приступањем четника устанку, крајем августа, долази до битке за Лозницу и ослобођења првог града. Тек септембра 1941, када је устало село, Србија се нашла у пожару устанка. Партизани и четници запоседали су градове које су посадне немачке јединице напуштале. Оружани устанак убрзо захвата већи део окупиране Србије. Ослобођене су велике тероторије у западној и источној Србији. На тлу западне Србије створена је највећа слободна територија у окупираној Европи позната као „Ужичка република“. Власт у њој је била дуална; партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори.

У стварању слободне територије у западној Србији учествовало је 13 партизанских одреда: Ваљевски, Мачвански, Посавски, Космајски, Први и Други Шумадијски, Поморавски, Крагујевачки, Врњачко-трстенички, Копаонички, Краљевачки, Чачански и Ужички партизански одред. Уз њих, у стварању слободне територије учествовало је и неколико четничких јединица: Церски четнички одред под командом капетана Драгослава Рачића, Одред потпуковника Веселина Мисите, Одред поручника Ратка Мартиновића и Одред попа Влада Зечевића (неки су касније приступили НОП-у). Ови четници нису ступили у борбу против Немаца по наређењу четничког вође Драже Михаиловића, већ самоиницијативно.

Развојем устанка, међу устаницима постаје већи очитији идеолошки раскол између двије фракције. На једној страни су припадници Четничких одреда Југословенске војске или четници који себе сматрају лојалним избјегличкој краљевској влади те се боре за обнову предратног поретка. На другој страни су припадници Народноослободилачких партизанских одреда Југославије или партизани који се залажу за увођење социјализма и преуређење поратне Југославије на федеративним основама. Четнички вођа Михаиловић крајем октобра напушта устанак, и ступа у преговоре са квислиншком владом и са Немцима ради уништења партизана.

Окупатор је убрзо окупио веће снаге и страшним терором угушио устанак у Србији, али је остатак партизанских снага прешао у Босну, где су формирали Прву пролетерску бригаду. Након слома устанка, Србија је углавном била пацификована територија, све до повратка партизана и пресудне битке за Србију 1944. У међувремену, четници показују све мање склоности за борбу против немачких окупатора, а све више за борбу против партизана и отворену колаборацију. Упркос томе, Михаиловић је успео да се наметне као једини легални претставник избегличке владе, која је наложила да се све снаге отпора ставе под његову команду.

Устанак у Србији 1941. године се понекад назива и Трећим српским устанком.

Позадина

Окупациона подела Југославије, априла 1941. године

Злочин немачког окупатора у Србији, пролеће 1941. године.

На игралишту ФК Борац у Чачку, жандарми су под надзором њемачких војника 20. VI 1941. стрељали 12 родољуба.

После Априлског рата 1941. године и окупације окупације Југославије, већи део централне Србије окупирали су Немци, а мањи Бугари. Пљачкали су материјална добра и одвели око 350.000 војника у заробљеништво. Јевреје и друге непоћудне становнике и политичке противнике су хапсили и одводили у логоре. Народ Србије налазио се под војном управом, као једини народ у окупираној Југославији осуђен на војни режим.

Окупатор је одмах завео суров терор, обележен хапшењима и вешањима.

Припреме КПЈ за устанак

Проглас ПК Србије поводом напада Немачке на СССР.

Припреме за устанак почеле су одмах после Мајског саветовања ЦК КПЈ у Загребу, а Војни комитет при Покрајинском комитету КПЈ за Србију формиран је средином маја. Илегални прелазак Централног комитета Комунистичке партије Југославије, из Загреба у Београд, крајем маја, био је од великог значаја за развој Народноослободилачке борбе у Србији. Након тога су одржаване Окружне и Месне конференције КПЈ.

22. јуна 1941. године, након што је Хитлер напао Совјетски савез, Комунистичка партија Југославије је проценила да су се стекли сви услови да се почне са борбом. Улазак СССР-а у рат разгорео је наду код српског народа, као и оптимизам да ће се рат убрзо завршити. Драги Јовановић бележи да је 22. јуна на београдским улицама владала атмосфера као 27. марта. У Мачви су сељаци вадили коље из тараба да се совјетски падобранци не би набили при паду. У Београду су постављани осматрачи на вишеспратнице да јаве долазак совјетских авиона. У Банату су се образовале санитетске групе за помоћ падобранцима.

Одлука о припремама за оружану борбу у Србији донета је 23. јуна 1941. на састанку Покрајинског комитета КПЈ за Србију коме су присуствовали: Александар Ранковић, Спасенија Бабовић, Ђуро Стругар, Мома Марковић, Иво Лола Рибар, Благоје Нешковић, Вукица Митровић, Мирко Томић, Милош Матијевић, Љубинка Милосављевић, Василије Буха и Милован Ђилас. На састанку је дошло до распореда партијских инструктора за поједине крајеве Србије. С обзиром на предстојеће задатке решено је да се без одлагања приступи образовању наоружаних група, убрза прикупљање оружја и санитетског материјала. Инструктори су после састанка кренули у унутрашњост Србије. Мома Марковић је до краја јуна 1941. одржао састанке са окружним комитетима у Јагодини, Нишу и Зајечару; Мирко Томић је био задужен за Крушевац, Василије Буха је отишао у Ниш, Милан Мијалковић у Ужице и Чачак, Миодраг Ивковић у Шабац; Милош Минић је већ био у Ваљеву, а Петар Стамболић у Поморављу. Формиран је велики број месних десетина и неколико партизанских одреда. Прикупљене су знатне количине оружја и муниције.

27. јуна је образован Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије. На челу се налазио Јосип Броз, а чланови су били: Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Раде Кончар, Франц Лескошек, Сретен Жујовић, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић.

Позив КПЈ на устанак

4. јула 1941. године на седници Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије је донесена одлука о отпочињану оружаног устанка. Комунисти су се одлучили за борбу против најсавременије и најјаче војске света, којој се нико успешно није супротставио на копну све до Смоленска и Москве. Тада је формиран Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије у саставу: Сретен Жујовић, Филип Кљајић, Бранко Крсмановић, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић. Командант Главног штаба Јосип Броз Тито је решио да устанак треба започети у западној Србији и тамо створити ослобођену територију која ће послужити као база развијању устанка у другим крајевима.

Од 5. јула 1941. појавио се проглас Комунистичке партије у коме се српски народ позива на борбу против окупатора, јер је питање „бити или не бити". Није се смело оклевати, српски народ се морао сетити славне прошлости и не слушати „кукавице и малодушнике" који су позивали на чекање. Комунисти су позивали да се стане на страну „непобедиве словенске Русије", на чијем је челу „велики син руског народа - Стаљин". У окружници ПК КПЈ за Србију почетком јула 1941. истицало се да је куцнуо час да комунисти поведу отворену борбу против окупатора, да организују партизанске одреде, у залеђу непријатеља распирују партизанске борбе, пале ратне фабрике и складишта, руше железнице и телефонско-телеграфске везе, уништавају аеродроме, организује скривање жита и слично.

У овим судбоносним данима када је у питању извојевање националне слободе и одбране части и имена српског, Комунистичка партија позива сав народ, све истинске родољубе, не гледајући на њихову политичку и партијску припадност, да се збије у јединствени ослободилачки народни фронт борбе против крвавог окупатора и његових домаћих слугу и агената.

– Проглас Окружног комитета КПЈ за Крагујевац од 15. јула 1941.

Изласком ударних група из градова почело је формирање првих партизанских јединица.

Припреме Драже Михаиловића

Пуковник Драгољуб Михаиловић је са групом од 30-ак официра и војника избегао заробљавање у априлском рату. Михаиловић и његови пратиоци су се од почетка маја 1941. године, као непредати део "Југословенске војске", скривали на Равној гори, забаченој планинској висоравни, у којој је присуство Немаца било слабо. Они нису водили никакве борбе, већ су успоставили контакте са органима квислиншке управе:

Одмах у почетку окупације, у току месеца маја или почетком јуна, Немци су били организовали једну већу акцију да би очистили наше шуме од остатака југословенске војске, како су они и сами говорили. Ту се у првом реду мислило на Дражу и његове људе. Ја сам Немцима истицао некорисност и чак штетност те акције, говорећи да ће за време окупације бити увек људи који ће одлазити у шуму и боље је да тамо падну под утицај једног националног и трезвеног човека неголи под утицај комуниста. Немци су те разлоге примили, тако да до те акције није дошло. Ја сам стајао на становишту да Дражин циљ мора да буде и наш циљ. Наш рад треба дискретно да координира, а никако да се сукобљава. Између Драже, односно његових људи, и мене био је стални контакт.

– Милан Аћимовић, шеф прве квислиншке управе у Србији

Пуковник Михаиловић је сматрао да треба стварати инфраструктуру и припремати се за устанак, али да још увек није "куцнуо час". Он је ценио да је окупатор јачи у сваком погледу, да би борба против њега била контрапродуктивна. Првих неколико месеци, Михаиловић је са Равне горе покушавао да се повеже са незаробљеним официрима, развије обавештајну мрежу, ступи у контакт са избегличком владом у Лондону и врбује под своју команду чиновнике и жандарме. Упућивао је своје људе у разне крајеве земље са задатком да обвезнике уписују у мобилизацијске спискове, да шире пропаганду како војска Краљевине Југославије постоји и да није капитулирала, да је сваки грађанин и даље под обавезом заклетве, да они иступају као краљеви изасланици и да не треба ступати у борбу против окупатора, већ само организовати се и чекати »повољан тренутак«.

На дан напада Немачке на СССР, 22. јуна 1941. избегличка влада Југославије издала је саопштење у коме апелује да народ избегава борбу и да "чека на бојни знак из Лондона", који ће бити дат "кад дође за то време". Дража Михаиловић се досљедно придржавао те политике.

Када је партизански устанак почео, Дража Михаиловић је на Равној гори и даље имао 30-ак људи. Након формирања првих партизанских одреда у Србији, све се више народа придруживало партизанима. Неки од сељака су ускратили издржавање официрима који "леже" на Равној гори. Равногорци су били бесни што партизани врше саботаже у њиховој близини, што пуцају на Немце и жандарме. Пуковник Михаиловић је преко Нешка Недића ставио комунистима до знања да нико нема право да организује ма какву војску сем његових официра, који су једини овлашћени за то. Забранио је да се нападају жандарми и Немци, или да се изводе саботаже.

Пуковник Михаиловић је партизане називао "бандама" и елементима који су се повампирили откад су Немци напали на СССР. Он је запретио да ће "лакомислене" на Равној гори, који би хтели у борбу против Немаца, најстроже кажњавати. Крајем јуна или почетком јула, Дража Михаиловић је ступио у преговоре са квислинзима Димитријем Љотићем и Миланом Аћимовићем за сузбијање устанка.

У другој половини августа 1941. Михаиловић је издао наредбу о формирању четничких одреда, састављених од чета обвезника од 20-30 година. Ове јединице имале су улогу да онемогућавају пљачку и насиље, спречавајући истовремено деловање „разорних елемената". Михаиловић се прогласио легитимним представником Југословенске војске и на основу ратних закона тражио одазивање војних обвезника.

Партизанско дизање устанка

За базу устанка одабрана је западна Србија, због топографије тла (брдовити и шумом обрасли терени), и борбеног живља које је пружило јак отпор окупатору у прошлом рату. Радило се о сливу Западне Мораве, до појаса Дрине.

Почетак устанка

»Када смо стигли на вашар, до липе, жандарми су почели да пуцају. Жикица је одговорио. Кад је клекнуо, кад је пуцао, кад пре, просто не знам, то је била брзина... Кад сам ја клекнуо, нисам стигао ни пушку да репетирам, а све је било готово.«

Вјекослав Споја, борац Рађевске чете

»Када су Жикица и остали били сасвим близу жандарма, можда на неких тридесет корака, неко од сељака рекао је: ’Ево их.’ Жандарми су се у том тренутку окренули. Видећи Жикицу, одмах су узели оружје на готовс. Он је, међутим, и даље ишао према њима. Кад је био на 15 корака од њих, они су опалили по један метак. Жикица је у том тренутку брзо полегао по земљи. Нагло је извадио револвер испод капута (који је био обукао) и опалио двапут. Оба пута је погодио. I један и други жандарм пали су.«

Михаило Вујковац, борац Рађевске чете

Традиционално се сматра да је устанак у Србији почео 7. јула у селу Бела Црква, код Крупња, где се на Ивањдан одржавао се традиционалан сеоски вашар. Ту је дошла група од петнаестак партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем. Партизани су окупљени народ позвали у борбу против окупатора. Говорили су лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и шпански борац. Жандари су покушали да растуре скуп, забрањен у условима војне окупације. Партизани су отворили ватру и убили два жандарма. Једини сачувани домаћи историјски извор, извештај Одељења јавне безбедности Испоставе Дринске бановине Одељењу јавне безбедности Министарства унутрашњих послова од 21. јула 1941. гласи:

После десетак минута од њиховог одласка наишла је жандармеријска патрола. Пред општинском судницом председник општине почео им је да говори о доласку ове групе. У том су пред жандарме искрсла двојица људи и то један наоружан пушком, а други парабелум револвером. Чим су стали пред жандарме, повикали су: ’Доле оружје!’ Жандарми су такође узели пушке на готовс и позвали их да положе оружје и опалили из својих пушака по један метак, али више глава нападача, У том су и ова двојица припуцала на жандарме и на месту их убила.“

Команда жандармерије известила је да се то збило 7. јула око 15 часова у селу Завлачи (код Крупња) и да су том приликом убијени вођа жандармеријске патроле наредник Богдан Лончар и његов пратилац каплар Миленко Браковић. Немачки извештај даје нешто друкчији опис почетка сукоба:

Претседник општине је слушао рапорт двојице жандарма у вези догађаја. У току разговора, управо се појавише наоружани бандити, који су, вероватно, приметили појаву жандарма: опколише зграду општине, захтевајући да жандарми положе оружје. Док су жандарми полагали оружје, бандити отворе ватру и смртно погоде оба жандарма. Потом су бандити узели карабине жандарма и побегну у оближњу шуму. За време паљбе народ се позатварао у куће. Један од виновника је сељак Цвитан Солдатовић из села Бастав; други виновник је непознат.

7. јул се, као Дан устанка народа Србије, у деценијама након другог светског рата славио као државни празник у Србији.

Развој устанка

Диверзантска акција партизана у Србији на прузи Чачак - Ужице 1941.

Немачки воз који су партизани срушили у Србији 1941. (слика нађена код немачког војника)

Ужичка република унутар Недићеве Србије

Процена ситуације у Србији: По мишљењу команданта Србије, а у супротности са изнетим за Хрватску, немири се у првом реду и готово искључиво имају приписати комунистичком утицају. Четници... изгледа да ће у потпуности избегавати препаде на посадне трупе. Вођа четника Коста Пећанац покушао је, штавише, преко једног посредника, да немачким и српским властима понуди своју помоћ против комуниста.

– Операциони дневник начелника Штаба команданта Србије од 11. августа 1941.

Устанак се проширио прво на западну, а затим и на друге крајеве Србије. Током јула и августа 1941. штампани су многобројни прогласи руководства Партије и СКОЈ-а, с позивом на оружану борбу против окупатора.

Комунистичке групе су почетком јула 1941. пресекле телеграфско-телефонске везе на прузи Ниш - Лесковац; у Београду је 4. јула пресечен главни вод Београдске радио-станице; ударне групе у Београду извршиле су „мноштво демонстративних и саботажних акција" (паљење штампе, запаљена је гаража „Пришић", пресецане птт везе, паљени немачки камиони, изазван пожар у гаражи „Форд" у Гробљанској улици, паљени вагони са сеном на железничкој станици итд.).

Комесаријат унутрашњих послова Милана Аћимовића регистровао је у јулу 220 саботажа. Нападане су полицијске и жандармеријске патроле, сеоске општине и среска начелства, железничке пруге, а 22. јула 1941. ослобођено је место Ваљевска Каменица. Немачки представник Феликс Бендер известио је 22. јула 1941. Министарство иностраних послова да разне групе „одлучних комуниста у јачини од око 60-100 људи који, делом добро наоружани ... предузимају терористичка дела према српском становништву, одводе или убијају српске чиновнике, врше саботаже" итд. Бендер помиње и убиства немачких војника (убиство једног немачког натпоручника код Тополе; и 8 немачких војника-пионира); нападани су возови и камиони, извршено неколико саботажа на војним објектима. Немачки представник саопштава да је српска жандармерија нанела губитке комунистима, али да их је и сама претрпела.

Бендер је 28. јула јавио да се комунистички напади настављају, а пар дана касније чак говори о опасности од општег устанка. За србијанске квислинге опасност се увећавала и зато што је, упоредо са комунистичком акцијом у Србији, отпочела и активност у Банату. Жандармерији је то наметало развлачење снага, све до угрожених подручја од Зрењанина до Кикинде.

Комунистичко руководство је на прво место стављало стварање и јачање партизанских одреда који би се наоружавали разоружавањем жандарма и немачких војника, нападима на непријатељске транспорте и складишта. Стварање покретних партизанских одреда упућивало је на оружани устанак као главни циљ. Главни штаб НОПО Србије је 8. августа је тенденције стварања сеоских десетина које би чувале села и остајале код кућа називао „опортунистичким". До средине августа у Србији је образован 21 партизански одред. Први партизани били су искључиво комунисти, чланови СКОЈ-а, симпатизери КПЈ, углавном радници, студенти и ђаци. До краја августа формирани су: Ваљевски, Посавски, Космајски, Први шумадијски, Други шумадијски, Ужички, Бољевачки, Чачански, Мачвански, Копаонички, Расински, Поморавски, Краљевачки, Посавски, Озренски, Пожаревачки, Топлички, Крагујевачки, Кукавички (Лесковачки), Крајински и Врањски партизански одред.

13. августа је објављен Апел српском народу против устанка, а пар дана потом и новчане награде за убиство устаника:

Расписане су награде ономе ко ухвати или убије комунисту члана наоружане банде - Сваки био званичан орган или не, ко после горњега рока убије или ухвати комунисту, члана наоружане банде, биће наградјен са три хиљаде динара – а ако убије водју банде биће наградјен са 25.000 динара. Једно исто лице може примити више награда. На исти начин биће наградјено и свако оно лице које припомогне да се члан комунистичке банде или њен водја убије или ухвати. Имена наградјених биће чувана у највећој тајности.

– Распис Комесаријата за унутрашње послове, 19. август 1941. године

Немци су у току августа регистровали 242 диверзије на уреде, жандармеријске станице, железнице, телефонске водове, рударска и привредна предузећа. Дотадашњи губици у људству износили су 22 убијена војника и 17 рањених. Првих дана септембра немачки губици вишеструко су се увећали.

„Простори су превише пространи! Укључене трупе преслабе!" - гласи вапијући извештај окупатора крајем августа 1941. Резимирајући, Турнер констатује, „као што се показало, да за ову територију, овде расположиве трупе, нису ни издалека биле довољне у борби против устаничких елемената." Окупатори су стрељали и вешали у Београду (на Теразијама), у Ужицу, Прњавору у Мачви, Аранђеловцу, Крагујевцу, Шапцу и другим местима. Ни пооштравање репресије у августу 1941 није могло зауставити растући отпор: "до краја августа стрељано је око 1.000 комуниста и Јевреја или је обешено испред кућа бандита, чак је једно цело село спаљено, нису могле зауставити стално јачање наоружаних устаника."

Развојем устанка у Србији, ореол непобедивости Вермахта је уздрман. Немци су се суочили са развојем устанка, који је угрожавао саобраћај и експлоатацију сировина. Немци су чак помишљали и на превођење саобраћаја за Грчку заобилазним путем. Њихове слабе посадне снаге (704, 714. и 717. пешадијска дивизија) нису биле у стању да изађу на крај с устаницима. Морал трупа био је услед бројних неуспеха уздрман, и Вермахт јавно исмејан. Септембра 1941. године изгледало је као да немачке трупе не могу још дуго издржати.

До септембра 1941. године формирана су 24 партизанска одреда са око 14.000 бораца. На врхунцу устанка, партизански одреди имали су око 25.000 бораца. Одреди од неколико десетина људи нарасли су у велике војне формације: Ужички НОП одред на 2.500, Чачански на 3.000, Крагујевачки на 1.500 бораца. Партизански и четнички одреди, нагло нарасли, једнако су се брзо осипали приликом војних неуспеха, знајући преко ноћи да се преполове или чак сведу са 1.000 на 150 бораца.

Створена је повезана велика слободна територија у западној Србији, Шумадији и Поморављу, као и први органи „народне власти“. Саветовање у Столицама, септембра 1941. године, било је значајан догађај за даљи развој Народноослободилачког покрета, а посебно присуство Врховног штаба НОПОЈ и Централног комитета КПЈ на слободној територији Србије. Ужице је скоро два и по месеца било центар руководства Народноослободилачке борбе Србије и Југославије и највеће слободне територије у Југославији, познате као Ужичка република. Створени су месни, срески и Главни Народноослободилачки одбор Србије.

Позив Михаиловићу

Тито је у јулу 1941. године, наредио штабу Ваљевског партизанског одреда да ступи у везу са пуковником Михаиловићем и успостави сарадњу у борби против окупатора. Партизанска делегацију, коју је водио доктор Драган Јовановић је крајем јула 1941. године дошла у Михаиловићев штаб на Равну гору. Пуковник Михаиловић их није примио, иоако је био ту, већ његов заменик Воја Павловић.

Павловић је, у име Михаиловића, предлагао партизанима да оставе оружје и престану да се боре:

1. да партизански борци склоне оружје на Равну гору и да се разиђу кућама; обећавао је да их Немци неће прогонити због тога што су неко време били у шуми;
2. да се Драгојло Дудић, Миша Пантић и Драган Јовановић, које је он сматрао вођама партизана у ваљевском крају, могу склонити у њихов штаб на Равној гори;
3. ако је Јовановић вољан да прихвати његов предлог, могу га аутом пребаци у Београд, где ће све ово моћи да утврди са Миланом Аћимовићем, "комесаром унутрашњих послова".

Након одласка партизанске делегације са Равне горе, Павловић их је називао погрдним именима, олошем и бољшевичким агентима. Михаиловић је одлучно одбијао да предузму ишта против Немаца.

Четничко приступање устанку

Четници и партизани, заједно, спроводе заробљене немачке војнике у Ужицу 1941.

Подстакнути делимичним успешно вођеним борбама од стране комуниста, национални Срби организовали су такође борбене формације против Немаца.

– Обавештење Командног штаба немачког Команданта Србије од 16. септембра 1941. о развоју оружаног устанка

Комунистичке и према нама непријатељске национално оријентисане српске банде у последње време тако су организоване да се већ може говорити о непријатељским јединицама. Њихова војничка организација познаје чете и батаљоне, који често стоје под одговорним водством некадашњих српских официра.

– Извештај шефа генералштаба Гравенхорста од 16. септембра 1941.

»Док смо се ми одмарали и мало презалогајили, наишла је група наоружаних људи. Када су дошли ближе, видели смо да групу предводи девојка. Имала је панталоне и блузу која је личила на војничку кошуљу. На глави шајкача, а испод ње се лепршала њена дуга плава коса. Било нам је јасно да су то партизани. [...] Изненадио сам се кад неки од мојих војника и подофицира рекоше: "Здраво, браћо партизани!" и почеше да се грле и љубе са партизанима.«

Четнички командант Ратко Мартиновић о првом сусрету са партизанима 17. августа 1941.

Када је почела организована устаничка борба, партизанке и партизани су исмевали "равногорце" што се излежавају и говоре да није време за борбу против окупатора. У августу 1941. године, група "равногораца", под вођством поручника Ратка Мартиновића је напустила Равну гору и ступила у борбу. Неколико четничких вођа, првобитно без сагласности пуковника Михаиловића, понето таласом устанка, укључило се у борбу. Официри нису могли дозволити да борбом руководе голобради младићи и лаици из редова учитеља, студената, радника и сељака. То поготову нису могли дозволити официри компромитовани априлским ратом и које је народ већ називао „свиленим". Учествовање четничких снага у борбама против окупатора у Србији је било добрим делом изнуђено страхом да партизанске снаге не преотму утицај у народу.

Од краја августа 1941. успостављали су се први додири између партизана и четника. Већ 25. августа 1941. био је сачињен споразум команданта Подрињског партизанског одреда и команданта Церског четничког одреда капетана Драгослава Рачића о заједничким борбама. Партизанско-четничко војно садејство дошло је до изражаја у заузимању Горњег Милановца (800 партизана и 50 четника Михаиловића), у нападима на Шабац (17 чета са једне и друге стране), приликом блокаде Ваљева, у борбама код Краљева, у којима је суделовало 23 партизанске и 19 четничких чета, са укупно око 4.000 бораца. Партизанско-четнички оперативни штаб за напад на Краљево сачињавали су са партизанске стране Ратко Митровић и Момчило Радосављевић, а са четничке Радослав Ђурић и Јован V. Дероко.

Борбе за Лозницу

Немачки војници извлаче свог рањеника, после борби у околини Краљева, октобра 1941.

Битка за Лозницу се одиграла 31. августа 1941. године када су устаници напали Немце у Лозници, након што су ови одбили да се предају. Током ових борби погинуо је четнички командант потпуковник Веселин Мисита, који је предводио напад на Немце у Лозници.

Борба за Лозницу је била највећи оружани сукоб са Немцима до тада у окупираној Југославији.

Борбе за Крупањ

После тродневних борби Крупањ су 3. септембра 1941. ослободили делови Ваљевског партизанског одреда и четнички одреди попа Влада Зечевића и поручника Ратка Мартиновића, који су касније приступили НОП-у.

Ослобођење Ужица

Након што је устанак узео маха, новопостављени командујући генерал у Србији Франц Беме донео је одлуку да Немци 21. септембра напусте Ужице. Колона је била дуга 6 колометара и у њој се кретало 1.217 војника.

Знајући за одлазак Немаца, Радомир Ђекић са 100 четника исти дан улази у Ужице, где се придружује Недићевим људима. Како је Косјерић ослобођен 24. септембра изјутра, у ужичком округу остало је још неослобођено Ужице у коме су се налазили Пећанчеви четници и Недићева жандармерија. Са њима су поведени разговори да се Ужице преда. Кад споразум није постигнут, одлучено је да се изврши напад на град. Увече, 23. септембра све три партизанске чете биле су спремне за напад. Раније тога дана, осећајући да се стеже обруч око града, жандарми су почели да беже из Ужица. Следећег дана Немци су бомбардовали складиште муниције у Крчагову и друге објекте, па је највећи део четника и жандарма напустио град.

Док су Пећанчеви четници напуштали Ужице, командант партизанске групације Слободан Секулић послао је у град патролу са поруком начелнику Бранку Барбуловићу да преда град. Како није располагао никаквим снагама за борбу против партизана, он је предао град. Поред Златиборске, Рачанске и Ужичке партизанске чете ускоро су с возом, камионима и моторциклима стигле и чете источне групе Ужичког НОП одреда, а са севера преко Црнокосе партизани Црногорске чете.

У току истог дана на окупу се нашао цео Ужички НОП одред, тако да су све његове чете увече промарширале кроз град, а на житној пијаци одржан је велики народни митинг на коме су говорили Желимир Ђурић и Слободан Секулић. На месту где су пре неколико дана висили обешени борци Златиборске партизанске чете, становништво Ужица је поздрављало дефиле партизанских јединица.

Борбе за Шабац

Масовно стрељање становништва у бари крај Шапца, септембра 1941.

Небојша Јерковић, командант Мачванског партизанског одреда, дошао је код капетана Драгослава Рачића, команданта Церског корпуса, ради договора о нападу на Шабац:

Рачић је покушао да га убеди да би такав напад био преурањен. Партизани су и после тога инсистирали да се иде на Шабац. Није прошла ни недеља дана, а Небојша Јерковић се поново са ужом пратњом појавио код Рачића. Овом приликом комунисти су просто изнудили од Рачића пристанак, говорећи му да ако он опет одбије, онда ће они сами ићи у напад, и истовремено ће рећи народу да су четници одустали од даље борбе против окупатора. (...) ако комунисти сами пођу на Шабац, њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца.

– Душан Трбојевић из Церског четничког одреда

Борбе за Шабац вођене су од 22. септембра до 24. септембра 1941. године. 24. септембра по подне опкољеним Немцима је дошла у помоћ 342. немачка пешадијска дивизија, која разбија устанички обруч. Немци су после битке за Шабац у знак одмазде извршили ратни злочин према цивилном становништвом, стрељавши око 1.000 грађана Шапца и Мачве. Мачвански партизански одред је после опсаде неуспеле Шапца спао на половину бораца.

Наступ 342. дивизије у борбама за Шабац означио је почетак велике немачке офанзиве на устаничку територију.

Борбе за Крушевац

Битка за Крушевац се одиграла 23. септембра 1941. године између четника и Немаца током Другог светског рата. Немци су пружили жесток отпор из гимназије, која је била њихово најјаче утврђене у граду и очекујући да им стигне појачање. Из правца Сталаћа стигао је немачки оклопни воз, после чега Немци разбијају опсаду.

Немци су убрзо стрељали у знак одмазде око 80 српских цивила. Немци у Крушевцу нису извршили одмазду „стотину за једног“, као у другим местима у Србији.

Борбе за Горњи Милановац

Борци Ваљевског партизанског одреда у јесен 1941.

Договор о нападу на Немце у Горњем Милановцу постигнут је на састанку између четника и партизана у селу Луњевици. На састанку је Звонимир Вучковић, командант Таковског четничког одреда, постављен за команданта заједничке четничко-партизанске акције против Немаца, а партизански вођа, учитељ Милан Ракић за његовог заменика. Вучковић је хтео да одговори партизане од напада на Милановац, али је знао да ће изостајање четника из борбе бити штетно по њих. Вучковић наводи да се нашао у дилеми:

Није могло бити ни мало сумње да би смо претрпели велику штету ако у тој фази нашег организовања останемо скрштених руку и по страни. Моћна пропаганда партизана не би имала ни мало муке да убеди народ да су они једини борци за слободу. Само за тренутак помислио сам на могућност да се негде испод Горњег Милановца поставим са одредом између партизана и Немачког гарнизона. Резултат такве акције несумњиво би нам куди и камо више шкодио. (...) Одлука коју сам донео, тако ми се чинило, могла је бар нешто спасити, поред тога што ми је уливала мало наде да ћу, кад се придружим партизанима, бити у стању да их наговорим да одложе напад за који дан.

– Звонимир Вучковић

Почетак напада на Горњи Милановац одређен је 28. септембра 1941. за три сата ујутру. После пар часова борбе, поручник Вучковић је понудио опкољеним Немцима да се предају, што су они и прихватили. Заробљени Немци су касније спровени на Равну гору.

Борбе за Чачак

Заробљени немацки тенк у Чачку.

Генерал Франц Беме, командант Србије, наредио је 28. септембра напуштање Чачка. У самом Чачку није било битке са Немцима. Партизанско-четничке снаге су 1. октобра 1941. ушле у Чачак, а потом је формирана заједничка команда града. Партизански представник је био Миленко Никшић, командант Љубићког НОП одреда, а четнички — капетан Богдан Марјановић.

У Чачку је убрзо дошло до борби између партизана и четника, након што је Дража Михаиловић 1/2. новембра издао наређење за напад мајору Радославу Ђурићу.

Борбе за Краљево

Пијачни дан у Краљеву, у јесен 1941.

План напада на Краљево донет је 4. октобра 1941. године, када је формиран и заједнички штаб. Партизанско-четнички оперативни штаб за напад на Краљево сачињавали су са партизанске стране Ратко Митровић и Момчило Радосављевић, а са четничке Радослав Ђурић и Јован V. Дероко.

Краљево је било под блокадом партизанско-четничких снага којима је руководио заједнички Оперативни штаб за напад на Краљево. Устаничке снаге су, октобра 1941, више пута безуспешно нападале немачки гарнизон у Краљеву.

Првих дана опсаде Немци су ухапсили неколико хиљада Краљевчана, које су држали као таоце. У знак одмазде за устанички напад на Краљево. 14. октобра Немци су извршили ратни злочин, стрељали су 1.738 мушкараца и 19 жена.

Преговори партизана и четника

За борбе у Југославији убрзо се чуло у савезничком свету. У земљу је стигла савезничка мисија на челу са Билом Хадсоном, а западна штампа је почела да гради мит о херојском борцу, пуковнику Михаиловићу. Савезници су формирали заједнички став, који му је пренет: биће признат за лидера покрета у целој земљи, али под једним условом - да одржи јединство са партизанима.

24. октобра 1941. је потписан споразум између четничког одреда на сектору Г. Милановац — Крагујевац и Крагујевачког НОП одреда о сарадњи у борби против окупатора и квислинга. Комесар Крагујевачког НОПО Владимир Дедијер је око склапања споразума најпре преговарао са мајором Миодрагом Палошевићем а затим са капетаном Радованом Стојановићем. Споразум потписан у манастиру Враћевшници (планина Рудник) каже следеће:

1 Ради борбе против окупатора и његових слугу: Недића, Пећанца, Љотића и других, Команданти обеју одреда израдили су заједнички план и поделили секторе на правцу Милановац — Крагујевац.

2 У духу споразума Главног штаба народно-ослободилачких партизанских одреда и врховне команде четничких одреда југословенске војске, тај се споразум остварује и на правцу Милановца—Крагујевца:
а) Сви ранији неспоразуми и случајеви испитаће се с тим да се кривци најстрожије казне.
б) Проглашује се слобода збора и договора. Ниједна ни друга страна не сме на зборовима нападати једна другу.
в) Досадашња мобилизација се оглашује неважећом и за једну и за другу страну. Мобилизација се поново врши на заједничким зборовима на којима ће присуствовати [представници] и једног и другог штаба. Досадашњи системи објава се укидају, јер се показао као штетан. Људи су се извлачили из народно-ослободилачке борбе и остајали код кућа. Сви људи који остају код кућа сматрају се за немобилисане, сем ако им се не доделе специјалне функције: чланови одбора за исхрану, организатори одреда у том селу.
г) Досадашње резерве хране остају лично власништво и једног и другог одреда, а да се заједнички шаље апел свом народу у правцу Милановац—Крагујевац да да прилоге у храни, стоци, коња, оделу, намирницама. Скупљена храна после овог скупљања се дели на два дела. После тога сваки одред се исхрањује независно један од другог. Позајмице једни — другим могу се вршити.
д) Једна и друга страна заједнички одређују управне власти у правцу Милановац—Крагујевац с тим да се по могућству задрже досадашњи преседници, ако су помагали народно-ослободилачку борбу и нису били петоколонаши и народни непријатељи.
ђ) Успоставља се заједнички суд против петоколонаша. Суд чине оба штаба.

е) Ове спорове у вези с прекршењем споразума решаваће оба штаба заједнички.

Споразум није дуго живео. Партизани наводе да се ни тог споразума четничка страна није придржавала, а четници обратно.

Пропали вишенедељни преговори између Михаиловића (вођа четничког покрета, који су верни краљу) и Тита (вођа комунистичких партизана у Југославији) у вези могућности заједничке борбе против окупатора и то зато, јер су постављени такви услови, које Михаиловић није могао да прихвати.

– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 26. октобара 1941.

Није прошло ни недељу дана од првог сусрета са савезничком мисијом, а Михаиловић је повео концентричан напад на Ужичку републику, и затражио састанак са немачком командом. Бил Хадсон је у новембру јављао: "Партизани би били за компромис, но Михаиловић верује да држи све адуте."

Немачке мере против устанка

Масакр у Скели (снимци нађени код Немаца).

Први покушаји окупатора да угуше устанак у Србији остали су без успеха, због чега су Немци били присиљени да довуку појачања са других фронтова да би ликвидирали устаничке снаге.

Изричит захтев за угушење устанка дао је Хитлер 16. септембра када је именовао генерала Франца Бемеа за командујућег генерала у Србији. Заједно са Бемеом у Србији су послате две борбене јединице за појачање: 125. дивизија из Грчке и 342. дивизија из Француске. Беме је примио задатак, „да на подручју Србије осигура путеве и за немачку ратну привреду важне објекте и потом на целокупној устаничкој територији најоштријим средствима поново успостави ред".

На граници према Дрини постављена је једна немачка посадна дивизија из НДХ и усташе, а на Сави мађарска ратна речна флотила.

Формирање Недићеве владе

Немачки окупатори су страховали од учврћења јединственог устаничког фронта комуниста и националистичких снага, јер би онда против себе имали читав српски народ. Немци су рачунали да ће Недићева влада успети да раздвоји устанички фронт који је настао уједињавањем комунистичких и националних снага под Михаиловићем.

Аћимовићев Савет комесара својом неефикасношћу није задовољавао. Немци су били решени да створе нову, ауторитативнију владу, не би ли одвојили Михаиловића од комуниста. Избор сарадника окупатора у Србији је био веома сужен, јер су основне друштвено-политичке снаге већ биле сврстане на страну комуниста и четничког покрета Драже Михаиловића.

Љотићеви представници су захтевали да власт преузме личност која има ауторитет у српском народу. Војни заповедник Србије генерал Данкелман 29. августа разрешио је Савет комесара и поставио Недићеву владу „народног спаса". Генерал Милан Недић је Немцима одговарао као војник, јер је устаницима требало показати чврсту руку, затим јер је веровао у немачку победу и био је противник југословенске државе. Давањем власти утицајном српском националисти, Немци су ударили клин партизанско-четничкој сарадњи, а притом супротставили Михаиловићевом покрету Недићев националистички пројект, под својим надзором.

Влада је образована 29. августа 1941. године. Недић и министри су добили мандат из руку окупатора. Недић је добио право на употребу српских државних знамења - грба и заставе. Стварањем владе, по називу, јер није имала битнија овлашћења у односу на Савет комесара, Немци су практично подривали краљевску владу у емиграцији. Недићева "влада" је имала знатно већи утицај од Аћимовићевог комесарског савета.

Немачки масакри цивила

Немачка обзнана: за 10 убијених и 26 рањених Немаца стрељано је 2300 становника Крагујевца, "пре свега комуниста, бандита и њихових помагача".

Стрељани таоци у Краљеву 1941. године.

16 партизанских омладинаца чека стријељање од стране њемачких војника, Смедеревска Паланка, 20. коловоза 1941.

Октобра 1941. је као одговор на све већи партизански отпор, новопостављени командант немачке војске у Србији, Франц Беме увео такозване "мере покајања", обелодањене у званичној наредби да се за сваког убијеног немачког војника има погубити 100 цивила, а 50 за сваког рањеног. У Бомеовом наредењу је наглашено да таоци морају бити узимани из популација које укључују: "све комунисте, људе за које се сумња да су комунисти, све Јевреје и одређен број националиста и демократски настројених становника." Сходно томе, жртве "мера покајања", били су пре свега јеврејски затвореници из Шапца и Београда, осумњичени комунистички симпатизери затворени у логору Бањица, као и групе Рома из Београда и околиних насеља. Српско цивилно становништво страдало је највише у градовима у унутрашњости, где је број локалних Јевреја и затвореника комуниста био недовољан да испуни предвиђену квоту талаца. Немачка армија је, такодје, широм Србије предузимала "казнене експедиције" на области или места за која се сумњало да скривају партизане. Током два месеца Бемеовог мандата на челу војне команде (октобар-децембар 1941.), убијено је приближно 30 000 цивила - укључујуци готово сво мушко јеврејско становништво Србије. Цивили су убијани толико безобзирно да су приликом масакра у Крагујевцу деца изведена из школе и стрељана.

Немци су наглим упадом у Горњи Милановац варош претворили у згариште, вративши се с таоцима у гарнизоне под својом контролом. Варош је запаљена а сви одрасли мушкарци који се нису склонили на време похапшени. Паљена су читава места: „Велики огањ који је гутао и последњу кућу на Руднику могла је осмотрити цела Шумадија".

У свести нациста, постојало је поистовећење комунистичких побуњеника са Јеврејима, што је чинило Јевреје адекватном метом за одмазде. Крајем октобра 1941., када је устанак у Србији достигао врхунац, Харалд Турнер је у писао да таоце треба тражити међу затвореним Јеврејима и Ромима, сматрајући то "питањем принципа, будући да ове две групе представљају елеменат несигурности и стога опасност по јавни ред и сигурност." Репресалије су биле ефикасан начин за решавање "јеврејског питања", нарочито после Ајхмановог наређења. Како је Харалд Турнер истакао у преписци са Берлином, спровођење казнених мера био је "непријатан посао", али се "јеврејско питање, само по себи, најбрже решава на овај начин". Турнер се притом осврнуо на нелогичност политике стрељања јеврејских таоца, будући да је одмазда требало да иде "на рачун Срба" који су чинили окосницу побуне. Међутим, ово је правдавао позивајући се на практичне разлоге ("они [Јевреји] су ти које већ имамо у логору") и "коначно решење": "Сем тога, они су такође грађани Србије и морају да нестану". Један немачки војник је након рата констатовао: "Убијање Јевреја није имало никакве везе са нападима партизана". Одмазда је заправо била "алиби за истребљење Јевреја".

Четничко напуштање устанка

Немци су за гушење устанка у Србији 1941. ангажовали додатне трупе и спровели драстичне репресалије над становништвом, што је Михаиловића навело да се повуче из устанка, нападне партизане и затражи контакт са немачком управом ради прекида непријатељства:

Четнички одреди југословенске војске под командом пуковника Драже Михаиловића стављају се на располагање за борбу против комуниста у сарадњи са немачким Вермахтом.

– Дражина понуда Немцима из октобра 1941.

Упркос Михаиловићевом иступању из устанка, Немци су му одговорили да управо стижу њихове оклопне трупе које ће се ефикасно обрачунати са бандитима, и да "немачки Вермахт не може да се оптерети таквим савезницима који му се привремено прикључују из разлога опортунитета". Михаиловић се правдао да је морао узети неке градове од Немаца да их комунисти не би узели и да није хтео да ратује против Немаца:

Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага. (...) Сами Немци су предали Ужице, а тиме је почела трка између мене и комуниста. Пошто су Немци повукли свој слаби гарнизон, комунисти су напали Горњи Милановац, па сам стога и ја морао то да учиним. Они су кренули на Чачак, па сам морао и ја. Пошли су на Краљево, морао сам и ја. Напад на Крупањ није моје дело, већ је то дело отпадника поручника Мартиновића. Али, моји људи су кренули на Лозницу зато да је комунисти не заузму. Напад на Шабац је дело непослушних елемената.

– Дража Михаиловић

Михаиловић је изјављивао окупаторима безрезервну лојалност и тражио муницију за борбу против устаника. Молио је да његово "деловање на националној основи" остане потајно да не би прошао као Коста Пећанац, који је склопио отворени споразум са окупатором, чиме је изгубио утицај у народу и стекао ознаку издајника.

Молим још једном да ми се још ноћас испоручи одређена количина муниције! Само по себи је разумљиво да све ово са обе стране треба да се задржи у највећој тајности.

Упркос свим његовим предлозима, Немци му нису оставили другу могућност до да положи оружје. На растанку, Дража им је рекао:

Нећемо се борити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута.

Од тада па надаље, Михаиловић је водио беспоштедни рат против партизана. Главни штаб НОПО Србије је 6. новембра 1941. издао Проглас српском народу о „издајству Драже Михаиловића" који је напао партизане и настоји да обмане „поштене српске сељаке и четнике".

Истовремено са окретањем Михаиловића Немцима, 15. новембра га је Душан Симовић преко Радио-Лондона промовисао за команданта „свих југословенских оружаних снага у земљи". Михаиловић је 16. новембра издао Проглас Србима, Хрватима и Словенцима којим обавештава да га је краљ, на предлог „слободне југословенске владе у Лондону", именовао за Команданта целокупне југословенске војне силе на окупираној територији Југославије, чиме се сви наоружани покрети стављају под његову команду.

Четничко-партизански сукоб

Чачак новембар 1941. После четничког напада, грађанке и грађани Чачка протестују носећи транспарент са натписом: "Ми, мајке, жене и сестре тражимо обуставу братоубилачке борбе." Четници су пуцали на демонстранте (према Дневнику Владимира Дедијера).

Непосредно након што се понудио Немцима као сарадник, Михаиловић је предузео општи напад на партизанску Ужичку републику. Историчар Бранко Петрановић сматра да је нападом четника на Ужице, Ивањицу, Чачак, Горњи Милановац и друга места слободне територије у ноћи између 31. октобра и 1. новембра 1941. године започео грађански рат у Србији.

Четничко-партизански сукоб је кулминирао потискивањем и опкољавањем четника на Равној гори, али до њиховог уништавања није дошло из међународних обзира. Врховни штаб је понудио четницима да ступе у борбу против Немаца, да се одрекну захтева да се партизани потчине Михаиловићу и да се питање јединственог оперативног водства решава споразумно. Примирје је закључено 20. новембра 1941. у Чачку, али жеља да се он поштује није постојала, иако су се Немци припремали за завршни удар. Договорено је да се пружи отпор окупатору, пусте заробљеници обе стране и да једна мешовита комисија испита узроке сукоба и кривице за „злочина дела". Михаиловић је одмах известио краљевску владу да је успео да заустави „братоубилачку борбу" и да настоји да удружи све снаге за борбу против Немаца. Он је, међутим, одлучио да не пружи отпор немачкој офанзиви.

Бивши четнички старешина Звонко Вучковић описује међусобне борбе четника и партизана током устанка (обрачун у Овчару) на следећи начин:

У мешавини која се тако створила било је немогуће разликовати једне од других. Иста одела, исте псовке и команда. У таквој гужви је увек много жртава. Најгоре је што не знаш кога гађаш, а кад пуцњава почне, не престаје до мрака. Њихова петокрака звезда и наша тробојна кокарда, и кад су биле на шајкачама, могле су се осмотрити само из непосредне близине. Ако се сукобимо у селу онда се тек створи кркљанац. Јуримо се око кућа и штала као деца која се играју жмурке. Час ми јуримо њих а час они нас. У таквој игри гине све од реда: и ми и они, и жене и деца, и стока и кокошке. и све што је живо.

Четничко-партизански сукоб изнурио је устанике и њихову отпорну моћ пре него што су Немци кренули у завршну офанзиву.

Немачка офанзива

Немачка офанзива против партизана

Немачка објава смртних казни за јатаке и помагаче устаника у Србији, у форми пропагандног плаката о борби против комунизма.

Крајем септембра Немци су са око 80.000 војника отпочели прву већу офанзиву на слободну територију Ужичке републике (познату као Прва непријатељска офанзива), спроводећи истовремено најгрубљи масакр над становништвом, нарочито у Крагујевцу, Краљеву и Шапцу. У овим акцијама Немцима су садејствовале квислиншке формације - Српске државне службе и Српског добровољачког корпуса.

Упоредо са немачком офанзивом, дошло је и до општег напада четника на партизане. Пуковник Михаиловић је помагањем Немцима у сламању устанка, покушао себи да обезбеди привилегован положај код окупатора.

I. Војна ситуација у Србији

а) Операција 342. и 113. пеш. див. неочекивано је погодила комунистичке устанике у рејону Ужице — Чачак (око 10.000 људи). Истина, главнина је успела да побегне према југу и југоистоку, на хрватску територију коју поседују италијанске јединице, али су губици устаника ипак веома велики, укупно око 2000 људи. Та чињеница, као и долазак зиме, допушта да се комунистички устанички покрет на српској територији може привремено сматрати као потучен. I даље треба рачунати са појединачним саботажама и препадима које ће вршити разбијени делови.

– Извештај оперативног одељења Команданта Србије од Команданту Југоистока о резултатима операција против устаника 5. децембра 1941.

Под ударом далеко надмоћнијих снага, Врховни штаб НОПО Југославије и Главни штаб НОПО Србије, били су принуђени да напусте Србију и да се са делом снага повуку у Санџак и источну Босну. Од ових и црногорских батаљона формирана је у Рудом 21. децембра Прва пролетерска ударна бригада. Један део партизанских снага остао је у Србији, а Покрајински комитет КПЈ за Србију у Београду, где се вратио из Санџака.

Према сведочењу Коче Поповића, партизани су приликом повлачења из Србије пустили око 400 немачких заробљеника, који су се одмах прикључили својим трупама у паљењу кућа и убијању партизанских рањеника. Касније, партизани су почели посматрати целу немачку војску као војску злочинаца.

Немачка акција против четника

Немци нису прихватили Михаиловићеву понуду да пређе на њихову страну. I поред тога, он им је изјавио да му није намера да ратује против окупатора и да им неће пружати отпор. Михаиловић је уочи немачког напада склонио трупе са Равне Горе. Он је 1. децембра наложио својим командантима да се легализују у оквиру Недићевих формација. Он је 6. децембра опкољен у кући мајора Александра Мишића у Струганику, с групом својих људи. Михаиловићу је успјело побјећи, али два његова блиска сурадника, мајори Мишић и Фрегл, су ухваћени и касније стријељани.

Акција чишћења и осигурања саобраћајнице уз долину Западне Мораве против присталица Михаиловића је окончана. Михаиловићу је пошло за руком да са малобројним присталицама побегне, али је ухваћен вођа штаба Мишић са својим људима. Тиме је разбијена највећа група националних устаника на простору Србије. Упућен проглас Србима да је Михаиловићева глава уцењена на 200 000 динара.

– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 10. децембра

Михаиловић се најприје скривао на подручју Равне Горе, а касније продужио према Санџаку и Црној Гори који је био под талијанском окупацијом.

За њим је расписана потерница и наредних месеци је био у бекству.

Немачки продор на источном фронту

Упоредо са сломом устанка у Србији, дешавао се дубоки немачки продор у СССР.

Немачко напредовање у почетку је објашњавано као немачка пропаганда, чиста лаж. Касније је прихватано да Немци напредују, али истицањем да се Совјетски Савез не распада, те да СССР неће доживети судбину Француске. Било је и оних који су сматрали да Руси намерно пуштају Немце, па ће „када их намаме далеко, онда ошинути". Народ једноставно није желео да верује да Немци напредују, јер је то људе погађало. Фашистичке радио-станице јављале су о уништавањима целих руских армија, „кодовима", паду града за градом, покрајине за покрајином.

Број жртава

Губици устаника

Губици српских устаника били су врло високи. Они су у периоду од 1. септембра 1941. до 15. јануара 1942. износили 7904 палих у борби.

Често се, па чак и у образложењу Закона о државним празницима Србије из 2004. године, наводи цифра од 11.522 убијена устаника, као и 21.809 стрељаних цивила у Србији, "дакле, укупно 33 хиљаде грађана централне Србије, убијено је за време устаничких борби ’41. године." Ове цифре од 11.522 устаника убијена у борби и 21.809 стрељаних цивила потичу из немачког извештаја који говори о укупним губицима устаника у Србији и Босни у периоду од 1. септембра 1941. до 5. априла 1942. године. Ове цифре је, као жртве устанка у Србији, представио равногорски историчар Коста Николић у својој књизи из 1999. године.

Немачки губици

Према немачком извештају, до 31. децембра 1941. године губици следећих дивизија (704, 714, 717. и 718. пеш. див.) у Србији и НДХ укупни су износили 1190 избачених из строја:

• Погинуло 17 официра и 259 подофицира и војника
• Рањено 24 официра и 496 подофицира и војника
• Нестало 4 официра и 390 подофицира и војника

У овом извештају недостају 342. и 113. дивизија, 125. п.пук, ландесшицен батаљони, те полицијске и друге службе.

Невине жртве

За време устанка у Србији, нацисти су током систематског спровођења ратног злочина укупно стрељали 12.196 цивила.

Последице

Пробијање Сувоборског партизанског одреда фебруара 1942.

Убрзо након слома устанка, Србија је постала прилично пацификована територија. На њеној територији је остала само једна немачка дивизија, а тежиште отпора је померено на запад, у НДХ.

Многи четнички команданти су током 1942. легализовани код окупатора. У децембру 1941. године Михаиловићеви четници стрељали су заједно са Немцима у Чачку само у један мах 80 припадника народноослободилачког покрета. У току децембра 1941. године и током целе 1942. Михаиловићеви „легализовани" четници похапсили су и предали Немцима у разним крајевима Србије хиљаде присталица партизана које су Немци стрељали у логорима на Бањици, Нишу, Ужицу, Чачку и другим местима, а поред тога сами четници су поубијали хиљаде присталица партизана, батинали хиљаде људи, а велики број жена и девојака из партизанских породица силовали.

Малобројни преостали партизани у Западној Србији су брзо уништени.

У Западној Србији, наше снаге које су се читаве зиме ваљано тукле биле су принуђене да се повуку: један део заједно с Космајцима и Колубарцима према Руднику а други, мањи део, овамо (у Босну) са попом Владом. У борбама је пао и Небојша, командант Мачванског одреда, и Радован Вуковић. Недићевске снаге блокирале су прелазе на Дрини, док се у Колубари, на Руднику, Топлици и Јабланици наши одреди и даље јуначки боре упркос најтежих услова.

– ОБАВЕШТЕНЈЕ ВРХОВНОГ КОМАНДАНТА НОП I DV ЈУГОСЛАВИЈЕ ДРУГА ТИТА ОД 31 МАРТА 1942 ГОД. О СИТУАЦИЈИ НА ФРОНТОВИМА

Унутарустанички партизанско-четнички сукоб ("братоубилачки рат"), једном започет у Србији, имао је ланчане последице на целу окупирану Југославију. КПЈ убрзо забрањује на истој територији упоредно постојање две војске, а четници забрањују све разговоре са комунистима, сем преко нишана.

Послератно суђење

Оптужени Драгољуб Михаиловић пред војним судом у Београду 1946.

На београдском процесу 1946. године Михаиловићу је, између осталог, суђено што је помогао Немцима у сламању устанка у Србији 1941. године:

Пошто је извршио припреме за општи напад на партизане, Михаиловић је прекршио споразум о заједничкој борби четника и партизана против окупатора закључен октобра 1941. године, те 1. новембра 1941. године издао наређење свим командантима да повуку све одреде са фронтова према Немцима и пређу у општи напад на партизане. Извршујући ово наређење сви његови одреди у Србији напустили су фронтове према Немцима, отварајући слободан пут за продор на ослобођену територију и прешли у општи напад на партизане.

– Пресуда Драгољубу Михаиловићу и осталима

Савремена тумачења

Убиство жандарма

Данас се у Србији неретко осуђује почетак устанка јер је 7. јула пуцао "Србин на Србина", односно "брат на брата". Окружни суд у Шапцу је 2009. године донео пресуду о рехабилитацији двојице убијених жандара, Богдана Лончара и Миленка Браковића, који су покушали да спрече дизање устанка. У образложењу пресуде се каже да су они “убијени без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета.” У образложењу још пише:

Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, пошто убијени жандарми нису били окупатори, као ни народни непријатељи, већ део легалне власти српске државе под окупацијом, насталом по основу међународног уговора закљученог потписивањем капитулације, након слома Југословенске војске у априлу 1941. године, а њихова рехабилитација почетком националног помирења подељеног српског народа.

– Образложење судске пресуде о рехабилитацији убијених жандара

Нацистичка пропаганда приказује зле комунисте како обмањују народ да срља у борбу против Немаца.

Професор Миодраг Зечевић, из удружења бораца народноослободилачког рата, о томе каже следеће:

Припадници те власти, без обзира на националну припадност, делују као окупаторска власт и борба противу њих је борба противу окупатора и окупаторске власти, а не противу националних припадника и бивше власти те државе. Седмог јула 1941. године у Белој Цркви није пуцао Србин на Србина, односно брат на брата, већ је пуцао припадник ослободилачког народног устанка, српски родољуб, на фашистичког окупатора, који је помоћу Аћимовићеве полиције штитио своју успостављену власт и окупаторски поредак.

Осврћући се на тезу да је у окупираној Југославији вођен грађански рат, професор Зечевић каже:

Садашња власт и њени историчари прогласили су да је у Србији између партизана и четника вођен међусобни грађански идеолошки рат. Грађански рат немогуће је водити у окупираној земљи у присуству заинтересовног окупатра да одржи власт.

Професор Ђорђе Станковић, шеф Катедре за историју Југославије на Филозофском факултету у Београду, негативно оцењује пресуду "нових политичких судова" о рехабилитовању два квислиншка жандарма.

Питање интерпретације историјских догађаја је у домену историјске науке. Историја се не пише у парламентима и на судовима. Ревизија историографије у Србији има функцију, наводно, националног помирења. По жестоким медијским спорењима ово, међутим, поприма контуре чистог политичког реваншизма.

Он подсећа на неке историјске чињенице:

Не би требало да буде спорно да је 7. јула 1941. године Србија већ три месеца била земља коју је окупирала нацистичка Немачка. Ни да је одмах по капитулацији успостављен и немачки нацистички управни апарат. Исто тако, не би требало да буде спорно да се целокупан управни апарат Краљевине ставио на располагање окупатору. Оба поменута жандарма су добровољно остала у служби тог управног апарата.

Професор Станковић се не слаже са оценом суда да су "све жртве у рату једнаке", већ је битно ко су актери и шта су радили за живота, те зашто су и на који начин су убијени.

Датум почетка устанка

Историчар Бранко Петрановић оцењује да је 7. јул идеолошки изабран за датум почетка устанка у Србији:

Датум српског устанка - 7. јул 1941 - мање је одређен историјским значајем догађаја који се збио тог дана у Белој Цркви, селу Рађевине, а далеко више чињеницом што је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ, означити предност комуниста, те при томе још и комунисте - Шпанца. Значајнији војни догађај збио се 31. августа, када је независни војночетнички одред потпуковника Веселина Мисите заузео Лозницу, заробио 93 Немца и том приликом погинуо, или почетком и половином септембра када се западна Србија са Шумадијом нашла у устаничком замаху.

Петрановић подсећа да је догађај од 7. јула 1941. у Белој Цркви, изабран за почетак устанка у Србији, неупоредив са народним устанком 13. јула 1941. у Црној Гори, када је против окупације устало 30.000 Црногораца, што представља јединствен феномен у поробљеној Европи.

Предраг Ј. Марковић дели мишљење да је 7. јул "скоро сасвим произвољан датум, изабран само због везе са 4. јулом и одлуком да се подигне устанак".

Питање отпора и "одмазди"

Нацисти су јесени 1941. године озаконили ратни злочин према цивилном становништву као меру "одмазде" против устанка. Масовна убиства тисућа недужних цивила поколебала су и поделила саме устанике. Комунисти не одустају од борбе против окупатора независно од репресивних мера, док четници одустају од устанка, са намером да "поштеде српску крв".

Четници су сматрали да резултати њихових акција не оправдавају штету и патњу које се наносе цивилном становништву. Њихов циљ је био да сачувају становништво, а не да га уништавају. Стога су надаље били све више против активних дејстава; ускоро су неки чак постигли и узајамно корисне споразуме са непријатељем. Партизани, с друге стране, с правом комунистичком решеношћу, одбијали су да их ма какве препреке или репресалије одврате у постизању задатака које су себи поставили. Они уопште нису водили рачуна о сопственим животима. А што се тиче цивила, и они су се налазили у првој борбеној линији и пружала им се иста прилика да херојски гину. Што су Немци стрељали више грађана и више села спаљивали, толико су партизани сачекивали у заседама више непријатељевих колона, и рушили више мостова. То је била тешка одлука, нарочито за људе који су се борили на својој родној територији, али су је на крају оправдали догађаји и поштовање које су Немци мимо своје воље морали да покажу према партизанима, поштовање које не би могла да изазове ни најмања помирљивост.

– Фитзроy МацЛеан

С четничке стране често се чуло има ли смисла изазивати репресалије над недужним становништвом? Немачки масовни злочини и стрељања недужних, по окупаторском систему одмазде - за једног Немца 100 Срба, увелико су поколебали борбени морал, јер се показало да устаничке снаге нису у стању да заштите ослобођена насеља; житељи су остављани на немилост. Четници су развијали пропаганду како комунисти имају своје интересе и да их интереси народа не занимају. Комунисти, с друге стране, нису ни мислили да револуционарна стратегија и бескомпромисна антиокупаторска борба може проћи без жртава, очекиваних у условима рата.

Након рата је четнички аргумент о „чувању српских живота" прилично дискредитован. Преовладало је схватање да су четници водили крвави рат против сопственог народа, на страни немачког Рајха, да је Михаиловић избегавао борбу против окупатора, док је истовремено водио беспоштедну борбу против партизанског покрета отпора. 1990-их година неки аутори у Србији су поново увели аргумент о бесмислу отпора:

Српски устанак угушен је у крви. Његови резултати били су минимални, никакав успех трајније вредности није постигнут, а устаничке жртве и страдање народа били су немерљиви и сасвим непотребни.

– Коста Николић

Етичка дилема о отпору нацизму упркос одмаздама, и данас је присутна у јавности.

Литература

• Петрановић, Бранко (1992). СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ. Београд: Војноиздавачки и новински центар. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига I. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига II. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига III. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига IV. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига V. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• УСТАНАК НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЗБОРНИК - књига VI. Београд: Војноиздавачки завод ЈНА »Војно дело«. 1964. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том I - борбе у Србији, КНЈИГА 1 - БОРБЕ У СРБИЈИ 1941.. Београд: Војноисторијски институт. 1949. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том I - борбе у Србији, КНЈИГА 2 - БОРБЕ У СРБИЈИ 1941.. Београд: Војноисторијски институт. 1952. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том II - документи Врховног штаба НОВ I ПОЈ, КНЈИГА 1 - БИЛТЕНИ ВРХОВНОГ ШТАБА. Београд: Војноисторијски институт. 1949. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том II - документи Врховног штаба НОВ I ПОЈ, КНЈИГА 2 - ДОКУМЕНТИ ЦК КПЈ, ВШ НОВ I ПОЈ - мај 1941-фебруар 1942.. Београд: Војноисторијски институт. 1954. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том IX - документи организација Комунистичке партије, КНЈИГА 1 - август 1941-август 1942.. Београд: Војноисторијски институт. 1961. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том XII - документи јединица и установа немачког рајха, КНЈИГА 1 - 1941.. Београд: Војноисторијски институт. 1972. 
• Зборник докумената и података НОР-а, том XIV - документи четничког покрета Драже Михаиловића, КНЈИГА 1 - 1941-1942.. Београд: Војноисторијски институт. 1981. 
• Милосављевић, Милован - Мика; Прокић, Милорад - Миле; Јовановић, Илија - Лала (1981). ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ У ШУМАДИЈИ - I. ОДБОР ЗА ИЗРАДУ ПРЕГЛЕДА ИСТОРИЈЕ НОБ У ШУМАДИЈИ. 
• Милосављевић, Милован - Мика (1987). ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ У ШУМАДИЈИ - II. ОДБОР ЗА ИЗРАДУ ПРЕГЛЕДА ИСТОРИЈЕ НОБ У ШУМАДИЈИ. 
• Глишић, Венцеслав (1986). УЖИЧКА РЕПУБЛИКА. Београд: Нолит. 
• Митровић, Дојчило (1975). ЗАПАДНА СРБИЈА 1941. (СРБИЈА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ). Београд: Нолит. 
• Виторовић, Александар (1967). ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА (СРБИЈА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ). Београд: Нолит. 
• Перовић, Миливоје (1961). ЈУЖНА СРБИЈА (СРБИЈА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ). Београд: Нолит. 
• Живановић, Бошко; - Дамњан Поповић -Миодраг Јовановић (1961). ПОМОРАВЉЕ У НОБ-у 1941-1945. Јагодина: Срески одбор Савеза бораца НОР. 
• Босиљчић, Слободан (1988). ТИМОЧКА КРАЈИНА. Зајечар: Историјски архив. 
• Поповић, Дамњан (1969). НА ОБРОНЦИМА БЕЉАНИЦЕ. Нови Сад: Новинско предузеће Дневник. 
• Глишић, Венцеслав (1986). ТЕРОР I ЗЛОЧИНИ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ У СРБИЈИ 1941-1945. Београд: Нолит. 
• Марјановић, Јован (1964). БЕОГРАД (СРБИЈА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ). Београд: Нолит. 
• БЕОГРАД У РАТУ I РЕВОЛУЦИЈИ - књига 1. Београд. 1984. 
• Дедијер, Владимир. ДНЕВНИК, прва књига - од 6.4.1941 до 27.11.1942.. Београд: Просвета. 

Повезано

• Ужичка република
• Операција Ужице
• Операција Мачва
• Крагујевачки масакр
• Операција Михаиловић
• Напад четника на Ужичку републику
• Србија у Народноослободилачкој борби

Вањске везе

Устанак у Србији 1941. на Wикимедијиној остави

• Бранко Петрановић: Српски народ у устанку
• Дојчило Митровић: Западна Србија 1941.
• Венцеслав Глишић, Стварање слободне територије 1941. Архивирано 2016-03-05 на Wаyбацк Мацхине-у
• Округли сто: Устанак у Србији 1941.
• Оклеветани датум: Дан устанка народа Србије