Пређи на садржај

Дуализам

С Википедије, слободне енциклопедије

Дуализам (латински: dualis — двојан, двострук) или двојство јест појам који означава да је нешто састављено од два основна чиниоца (елемента, дела, принципа и сл.).[1]

Постоје дуализми материје и силе, каузалитета и финалитета, слободе и нужности у филозофији,[2][3] квантитета и квалитета у природи, сижеа и стила у умјетности, мушког и женског пола у биологији итд.

Филозофско значење

[уреди | уреди извор]

У филозофији, дуализам је мишљење — опречно монизму — да постоје двије исконске, равноправне и несводљиве категорије стварности (два основна модалитета, двије исконске „супстанције“, два конститутивна принципа свега, што постоји): дух и тело, односно идеја и материја.

Јин и јанг симболише дуализам свих ствари у природи према схватању таоистичке филозофије.

Први почеци дуализма крију се већ у примитивном анимизму и демонизму, који емпиричку двојакости физичких и психичких манифестација код човјека проширују на читаву природу, приписујући сваком материјалном предмету његов невидљиви „душевни“ педант. Та се схватања најприје таложе у митским персонификацијама и дивинизацијама природних објеката, небеских телеса, временских и биолошких циклуса, важних, импресивних и необичних појава, катастрофа итд. У најранијим полумитским концепцијама грчке „природне филозофије“ дуализам се појављује као хилозоизам (мишљење да је све у природи прожето животом), као наука о „космичком уму“, о „души свијета“, која предањује материју итд. Код Платона дуализам се изразио у учењу о цвијету идеја и цвијету појавности; код Аристотела у теорији о форми-души, која обликује и оживљава пасивну вечну материју. Те дуалистичке филозофске концепције контаминирају се у доба појаве хришћанства с религиозним доживљајима о богу-духу („светом духу“), о посмртном животу душе итд, што удара темељ дуализму хришћанске теологије и сколастике.

На почетку Новог вијака нова фаза филозофског дуализма започиње с Декартовом теоријом о духу и твари као апсолутно хетерогеним супстанцијама. Та теорија, преко оказионалистичких дискусија, Леибницове науке о престабилној хармонији између духовних и материјалних модификација у монадама, преко Кантове концепције о неспознатљивим духовним и материјалним „стварима по себи“, преко разних панпсихизама, психофизичких паралелизама итд. траје до данас.[4]

Дуализам се релативно ријетко јавља као чисти дуализам, тј. наука о исконској и несводљивој двојности цвијета. Код већине филозофа крије се под дуалистичком фасадом уверење о апсолутном приоритету било духовног, било материјалног фактора стварности, и тако се привидни дуализам коначно разрјеђује у идеалистички или материјалистички поглед на цвијет (види Материјализам). Дуализму и плурализму (који тврди постојање мноштва изворних принципа) супротставља се монизам, учење (које је нпр. заступао Б. Спиноза) да се свеколика стварност, духовна и чулна, да се све њене противречности и разлике могу извести из једног јединственог изворног принципа (види Монизам).

Религијско значење

[уреди | уреди извор]

Религиозна наука о два принципа, двије силе, које се од искона боре за превласт и коначну побједу у свијету. Опречни принципи дефинишу се као различито: као добро и зло, свјетлост и тама, мушкост и женственост (јин и јанг код Кинеза), Ормузд и Ахриман (у прастарој персијској Зороастровој религији), бијели и црни бог (у вери старих Славена), бог и сатан (у манихејизму, научању персијског верског реформатора Манија, 216- 276). Примијењен не само на природу и животне манифестације, него и на друштвене — класне и економске — односе, дуализам манихејског типа особито се снажно изразио у реформиним „херетичким“ покретима између IX и XIII века (бугарски и босански богумили, патарени, хатари, албигенези, валдензи итд.).

Значење у политици

[уреди | уреди извор]

Двојно устројство Аустроугарске монархије која је, према нагодби из 1867, била сложена од двије државе — аустријске царевине и угарске краљевине — под једном (хабзбуршком) династијом.

Значење у физици

[уреди | уреди извор]

У физици, двоструко својство вала и корпускула; основно својство материје, према којему свака елементарна честица има својства валног гибања, а електромагнетски таласи својства честица.

Кибернетика

[уреди | уреди извор]

Дуализам у кибернетици се односи на системе или проблеме у којима један или више интелигентних противника покушавају да искористе слабости истраживача. Примери могу укључивати противника који игра игру, супарнички закон, еволуциони систем предатора/паразита и плена/домаћина, или покушаје политике/поробљавања.

Дуализам у кибернетици је произашао из идеје да постоји још један облик дуализма осим класичног дуализма ума и материје, а ово је варијанта форме-материје коју је први предложио филозоф Анаксагора, а даље су развили Платон и Аристотел.[5] Норберт Винер, творац кибернетике, користио је ово као основу свог става да је информација другачија стварност од материје и енергије.[5] У основној дисциплини кибернетике коју је развио, Винер је такође црпео из картезијанског дуализма, који је разликовао некогнитивно тело и непроширени/бестелесни ум.[6] Он је оцртао дуализам који се супротставља материји/енергији информацијама и предложио да је могуће да живо и неживо буду унутар истог зида који их је некада делио.

Грегори Бејтсон је допринео развоју овог појма дуализма кроз своју теорију ума, која је предложио да ум проширује границе мозга и тела тако да је у стању да преузме вишеструке повратне петље, што онда ствара везу између организама и остатка природног света.[7] Кључни елемент овде је концепт повратне спреге, који омогућава идентификацију каузалних петљи тако да систем може да промени своје понашање и добије информације из окружења које се тичу спољашњих промена које су резултат тог промењеног понашања, користећи их као основу за будуће акције.[7] Ова кибернетичка идеја довела је у питање традиционални дуализам субјект/објекат.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Дуализам”. Велики речник. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  2. ^ Lehar, Steve. (2000). „The Function of Conscious Experience: An Analogical Paradigm of Perception and Behavior”. Архивирано из оригинала 03. 06. 2019. г. , Consciousness and Cognition.
  3. ^ Lehar, Steve. (2000). „Naïve Realism in Contemporary Philosophy”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2012. г. , The Function of Conscious Experience.
  4. ^ „Декартов когито, метефизички дуализам и метода истраживања”. Филозофија. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  5. ^ а б Montagnini, Leone (2017). Harmonies of Disorder: Norbert Wiener: A Mathematician-Philosopher of Our Time. Cham, Switzerland: Springer. стр. 41. ISBN 9783319506562. 
  6. ^ Floridi, Luciano (2014). The Onlife Manifesto: Being Human in a Hyperconnected Era. Cham, Switzerland: Springer Open. стр. 91. ISBN 9783319040929. 
  7. ^ а б Midgley, Gerald (2012). Systemic Intervention: Philosophy, Methodology, and PracticeСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. New York: Springer Science & Business Media. стр. 48. ISBN 9781461542018. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Daniels, Aaron (2011). Imaginal Reality, Volume 2: Voidcraft. Aeon Books. ISBN 978-1780499376. 
  • Sartre, Jean-Paul (2004). Alan Sheridan-Smith, ур. Critique of Dialectical Reason, Volume 1: Theory of Practical Ensembles. Verso. ISBN 1-85984-485-5. Приступљено 15. 3. 2013. 
  • Tse, Lao (2008). James Legge, ур. The Book of Tao: Tao Te Ching - The Tao and Its Characteristics. Arc Manor LLC. ISBN 978-1-60450-098-1. 
  • Watts, Alan (1999). Watts, Mark, ур. The Tao of Philosophy. Tuttle Publishing. ISBN 0804830525. Приступљено 15. 3. 2013. 
  • Anyiszimov, A. F. (1981). Az ősközösségi társadalom szellemi élete (на језику: Hungarian). Budapest: Kossuth Könyvkiadó. ISBN 963-09-1843-9.  Title means: “The spiritual life of the primitive commune”. The book is composed out of the translations of the following two originals: Анисимов, Ф. А. (1966). Духовная жизнь первобытново общества (на језику: руски). Москва • Ленинград: Наука.  The other one: Анисимов, Ф. А. (1971). Исторические особенности первобытново мышления (на језику: руски). Москва • Ленинград: Наука. 
  • Gusinde, Martin (1966). Nordwind—Südwind. Mythen und Märchen der Feuerlandindianer (на језику: German). Kassel: E. Röth.  Title means: “North wind—south wind. Myths and tales of Fuegians”.
  • Ivanov, Vyacheslav; Vladimir Toporov (1973). „Towards the Description of Ket Semiotic Systems”. Semiotica. The Hague • Prague • New York: Mouton. IX (4): 318—346. 
  • Ivanov, Vjacseszlav (=Vyacheslav) (1984). „Nyelvek és mitológiák”. Nyelv, mítosz, kultúra (на језику: Hungarian). Collected, appendix, editorial afterword by Hoppál, Mihály. Budapest: Gondolat. ISBN 963-281-186-0.  The title means: “Language, myth, culture”, the editorial afterword means: “Languages and mythologies”.
  • Ivanov, Vjacseszlav (=Vyacheslav) (1984). „Obi-ugor és ket folklórkapcsolatok”. Nyelv, mítosz, kultúra (на језику: Hungarian). Collected, appendix, editorial afterword by Hoppál, Mihály. Budapest: Gondolat. стр. 215—233. ISBN 963-281-186-0.  The title means: “Language, myth, culture”, the chapter means: “Obi-Ugric and Ket folklore contacts”.
  • Lavazza, Andrea; Robinson, Howard, ур. (2014). Contemporary Dualism: A Defense. Routledge Studies in Contemporary Philosophy. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-81882-7. 
  • Popov, Igor N. (2010). Метафизика абсолютного дуализма: оратория преодоления [Metaphysics of Absolute Dualism: an oratorio of the overcoming] (на језику: руски). Barnaul: Azbuka. ISBN 978-5-93957-396-2. 
  • Riparelli, Enrico (2008). Il volto del Cristo dualista. Da Marcione ai catari (на језику: италијански). Bern; Berlin; Bruxelles; Frankfurt am Main; New York; Oxford; Wien: Peter Lang. ISBN 978-3-03911-490-0. 
  • Vértes, Edit (1990). Szibériai nyelvrokonaink hitvilága (на језику: Hungarian). Budapest: Tankönyvkiadó. ISBN 963-18-2603-1.  The title means: “Belief systems of our language relatives in Siberia”.
  • Zolotarjov, A. M. (1980). „Társadalomszervezet és dualisztikus teremtésmítoszok Szibériában”. Ур.: Hoppál, Mihály. A Tejút fiai. Tanulmányok a finnugor népek hitvilágáról (на језику: Hungarian). Budapest: Európa Könyvkiadó. стр. 29—58. ISBN 963-07-2187-2.  Chapter means: “Social structure and dualistic creation myths in Siberia”; title means: “The sons of Milky Way. Studies on the belief systems of Finno-Ugric peoples”.
  • Espin O., Nickoloff J. B., , Liturgical Press. Espín, Orlando O.; Nickoloff, James B. (2007). An Introductory Dictionary of Theology and Religious Studies. Liturgical Press. ISBN 978-0814658567. .
  • Iannone A. P., , Routhledge. Pablo Iannone, A. (2013). Dictionary of World Philosophy. Routledge. ISBN 978-1134680443. .
  • Kuhn H. B., "Dualism" in , 2nd ed., Walter A. Elwell ed., Baker Academic. Elwell, Walter A. (2001). Evangelical Dictionary of Theology. Baker Academic. ISBN 0801020751. .
  • Mahoney, D. J. (2001). Aleksandr Solzhenitsyn: The Ascent from Ideology. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 0742521133. .
  • Bracken, P. (2002). „Time to move beyond the mind-body split”. BMJ. 325 (7378): 1433—1434. PMC 1124895 Слободан приступ. doi:10.1136/bmj.325.7378.1433.  A controversial perspective on the use and possible overuse of the Mind–Body split and its application in medical practice.
  • Spenard, Michael (April 11, 2011) „"Dueling with Dualism: the forlorn quest for the immaterial soul"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 09. 2011. г. , essay. An historical account of mind body dualism and a comprehensive conceptual and an empirical critique of the position. ISBN 978-0-578-08288-2
  • Amoroso, Richard L (2010). Complementarity of Mind and Body: Realizing the Dream of Descartes, Einstein and Eccles. ISBN 978-1-61668-203-3. , book. History making volume with first comprehensive model of dualism-interactionism, that is also empirically testable.
  • Sperry, R.W. (фебруар 1980). „Mind-brain interaction: Mentalism, yes; dualism, no”. Neuroscience. 5 (2): 195—206. PMID 7374938. S2CID 38872616. doi:10.1016/0306-4522(80)90098-6. 
  • Descartes' Error by Antonio Damasio
  • Sinclair, Alistair J. The Promise of Dualism, Almostic Publications, 2015. Introducing dualism as being interactive and distinct from the substance dualism of Descartes.
  • Churchland, Paul (1984). Matter and Consciousness. 
  • Davidson, D. (1970) "Mental Events", in Actions and Events, Oxford: Clarendon Press, 1980
  • Huxley, Thomas. (1874) "On the Hypothesis that Animals are Automata, and its History", The Fortnightly Review, n.s. 16, pp. 555–580. Reprinted in Method and Results: Essays by Thomas H. Huxley (New York: D. Appleton and Company, 1898)
  • Jackson, F (1982). „Epiphenomenal Qualia”. The Philosophical Quarterly. 32: 127—136. .
  • Kim, Jaegwon. (1993) "Supervenience and Mind", Cambridge: Cambridge University Press.
  • MacLaughlin, B. (1992) "The Rise and Fall of British Emergentism", in Beckerman, et al. (eds), Emergence or Reduction?, Berlin: De Gruyter.
  • Mill, John Stuart (1843). "System of Logic". London: Longmans, Green, Reader, and Dyer. [8th ed., 1872].

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Дуализам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дуализам&oldid=28901078”
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy